Mali veliki ubica

Mikrobi velikih boginja, gripa, tuberkuloze, malarije, kuge, malih boginja, kolere, HIV-a, ebole i ostalog. Sve do Drugog svetskog rata, više ratnih žrtava je umiralo od mikroba nego od oružja u ratu. Vojne i političke istorije prenaduvavaju ulogu i onako pompeznih generala i državnika – najherojskije su pobeđivale one vojske koje su protivnicima prenosile najopasnije mikrobe. Što je sve samo ne herojski. Ovo je posebno očigledno kada je reč o evropskim osvajačima: epidemija velikih boginja je satirala Asteke nakon prvog neuspešnog napada Španaca 1520. godine. Šest godina kasnije u epidemiji umiru Inke, njihov car, prestolonaslednik i dvorjani. Do 1618. godine prvobitno stanovništvo Meksika se od oko 20 miliona svelo na jedva 1,6 miliona. Severnoamerička plemena su nestajala pod naletom bolesti od Kolumbovog sleta 1492. godine sve do početka 18. veka kada beli čovek stiže do Misisipija. Procenjuje se da su bolesti koje su doneli Evropljani usmrtile 95 odsto američkih starosedelaca, dok mi uživamo da pričamo o konkvistadorima koji su sa svojim bandama, konjima i Biblijama pokosili čitave bezbožničke civilizacije. Tako je, Kortes se u Meksiku iskrcao sa oko 600 boraca, a Pisaro je Peru stigao sa njih 168 – i osvojili su carstva Asteka i Inka. Ali je većina domaćeg stanovništva (već bila) preminula u krevetu: od evropskih mikroba, a ne od evropskog mača. Razlog za to je jednostavan, koliko i tragičan. Naime, Evropljani su se sa svojim bolestima borili i izborili mnogo pre nego što su krenuli da prave prekookeanske lađe. Naši preživeli ili opstali preci su bili oni koji su posedovali specifična antitela koja (i) nas čine otpornijim. Siroti domoroci širom planete za to nisu imali vremena. Čitava istorija sveta zapisana je u mikroorganizmima i našem globalnom ratu sa njima.

Čovek je u drugoj polovini 18. veka, a detaljno tek u 19. veku, odlučio da ovu istoriju uzme u svoje ruke. Ime tog veličanstvenog projekta glasi: vakcinacija. U pitanju je „veštačka“ proizvodnja otpornosti naših telesa na njihovog najvećeg krvnika. Vakcinacijom se zapravo ide u susret neprijatnim i smrtonosnim događajima. Mikroskopskim osvajačima, odnosno stvarno opasnim konkvistadorima. Vakcina kod ljudi za samo nekoliko dana ili nedelja stvara imunitet na većinu zaraznih bolesti – što je otpornost za koji su nam inače trebali vekovi (iz)umiranja, odnosno oštre prirodne selekcije. Na primer, smatra se da su male boginje pre masovne vakcinacije ubijale oko 400 hiljada Evropljana godišnje. U 19. veku, od tuberkuloze je preminuo svaki četvrti čovek u Evropi, a kolera je značila smrt za više desetina miliona ljudi na matorom kontinentu. S druge strane, zbog širenja vakcinacije po planeti, dogodio se globalni pad smrti od zaraznih bolesti od neverovatnih 74 odsto , dok vakcine direktno spašavaju najmanje 9 miliona života godišnje. I ovo širenje još uvek nije sveobuhvatno: 29 odsto smrti dece na svetu 2013. godine je moglo biti sprečeno vakcinacijom. U borbi sa istim ljudskim ubicama broj jedan, mikroorganizmima, jedino je čista voda spasila više života od vakcina.

Stvarni broj smrti koje su sprečene vakcinacijom je, naravno, nemoguće proceniti. Zarazne bolesti imaju tu neobičnu odliku da se pojavljuju neočekivano i nasumično kao španski osvajači. Ali, ako pogledamo u broj smrti u 20. veku, što je cifra od 5,2 milijarde, dolazimo do zanimljivih podataka. Suprotno popularnom mišljenju, u krvavom stoleću koje su obeležila dva svetska rata i mnogi odurni režimi, čovek (ratovi, genocidi, holokaust, ubistva, samoubistva) je bio odgovoran za manje od 1 milijarde ili za samo oko 20 odsto preminulosti sopstvene vrste. Mikroorganizmi i dalje osvajaju zlato u ovoj tragičnoj disciplini, sa oko 1,7 milijardi žrtava između 1900. i 2000. godine. Najveće ubice bile su difterija, hepatitis, velike boginje, male boginje, dečja paraliza, meningitis, veliki kašalj – koje se danas mogu sprečiti vakcinacijom. Kako će biti u 21. veku? Kako je počelo, razumno je sumnjati u to da ćemo smanjiti smrtne brojke koje smo izazvali sopstvenim ratobornim nepočinstvima. Ali zato imamo veliku šansu da se vakcinama odbranimo od svog najvećeg malog ubice.

Ili nemamo. Zato što je 1998. godine izvesni Endru Vejkfild, bivši lekar i istraživač, objavio jedan lažni i opasni naučni rad u kojem dovodi u vezu pojavu autizma kod dece sa vakcinom protiv zauški, velikih i malih boginja. Uradio je to za novac, tačnije za 55.000 funti koje je dobio od nekolicine advokata koji su poželeli da na osnovu tog rada unaokolo tuže farmaceutske kompanije. „Na ruke“ je najverovatnije dobio više od pola miliona dolara. Vejkfildov rad je od starta bio problematičan: nije bio zasnovan na validnoj statistici, manipulisao je podacima, nije imao kontrolnu grupu, oslanjao se o lična svedočanstva (na uzorku od samo dvanaestoro dece od kojih troje nije ni imalo autizam) itd. Sam naučni časopis je ubrzo objavio izvinjenje i povukao rad. Ozbiljni naučnici su pokušali da ponove Vejkfildove rezultate i, nakon miliona uzaludno potrošenih dolara, dobijaju šipak. Naime, studije iz 2001. (na 10.000 dece), 2002 (537.000 dece), 2005 (10 miliona dece) i 2012 (prikaz svih dosadašnjih studija koje pokrivaju 14,7 miliona dece) su nedvosmisleno dokazale da ne postoji nikakva veza između vakcina i autizma. Još jednom i za svagda: nikakva. To kaže nauka. Uprkos tome, mediji su se utrkivali u kreiranju kontroverze i paničnog (u)zbunjivanja javnosti tamo gde je na delu bila banalna prevara i podla korupcija. Drugim rečima, sranje je pogodilo ventilator. Danas jedna četvrtina američkih roditelja veruje u to da vakcine izazivaju autizam. Stopa vakcinacije protiv boginja u Velikoj Britaniji je opala sa 92 odsto na 84 odsto (u nekim delovima Londona i na 61 odsto ), a slično je bilo i u drugim krajevima Evrope. Očekivano, nakon decenija zatišja, iznova se pojavljuju epidemije zauški, malih i velikih boginja u Velikoj Britaniji, Irskoj, Italiji, Francuskoj, Kaliforniji i svuda gde je stopa vakcinisanih smanjena. U Sjedinjenim Državama je broj smrti od velikog kašlja skočio sa samo 2.900 na 50.000 slučajeva upravo zbog odbijanja vakcinacije od strane roditelja. Nedavno je epidemija boginja zadesila članove jedne sektaške zajednice posvećene antivakcinaciji. Srednjovekovna logika uspešno kreira srednji vek, ovde i sada.

Ovaj smrtonosni virus obmane i laži, istinski stvoren u pokvarenjaštvu laboratorije ljudskog uma, pogodio je i ove krajeve. Prema sjajnim istraživanjima Jovane Radovanović (VICE Srbija), u ovoj godini je 5-6 odsto roditelja u Srbiji odbilo vakcinaciju svoje dece. Postoji i domaća internet zajednica sa preko 25.000 ljudi koji se „bore“ protiv vakcinacije uz gomiletinu opakih „alternativnih“ i nadrilekarskih laprdanja pride. Ekipa koja se neodgovorno tapše po ramenu dok razvija opasne strategije za izbegavanje vakcinacije plodova svojih prepona. Uz neizbežne teorije zavere o farmaceutskim kompanijama koje su izmislile celu tu gužvu sa iglama da bi zaradile novac (realnost: prihod farmaceutskih kompanija od vakcina je oko 24 milijarde dolara, što je samo oko 2-3 odsto dobiti na ukupnom tržištu lekovima). Konačno, Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo AP Vojvodine je odustao od uvođenja vakcinacije protiv humanog papiloma virusa (HPV) kao uzročnika raka grlića materice, zato što je samo 29 odsto roditelja odgovorilo da bi dalo pristanak za vakcinaciju svoje ćerke. Iako ona rezultira u 60 odsto manje zabeleženih slučajeva karcinoma od kojeg u Srbiji već svakog dana obole četiri žene, dok umre jedna.

Ceo slučaj apsolutno neutemeljene i izuzetno opasne moralne panike u vezi sa vakcinama govori mnogo i o ušuškanom, zaboravnom i neukom dobu u kojem živimo. Vakcine su nekada bile simbol ljudske ingenioznosti, stvar entuzijastične vere u progres, pobede ljudskog razuma nad neznanjem, zlotvorima i ubicama. Dok danas zbog jedne raskrinkane i ogoljene prevare, odnosno zbog loše i nepoštene nauke i zbog neodgovornog izveštavanja, vakcine postaju sporni i kontroverzni predmet pred kojim drhtimo i kojeg se plašimo. Ili samo neuko maštamo o nekakvoj prirodnosti i prirodnoj medicini nasuprot vakcinaciji, ne shvatajući da su i mikrobi tuberkuloze, malih boginja, kolere i kuge jednako prirodni kao i med, zeleni čaj, đumbir ili beli luk. Jer malo čitamo i još manje znamo, dok se u svojoj udobnosti ne sećamo doba kada su mikroorganizmi sejali smrt u našem dvorištu, odnosno među našim porodicama i precima. Čovečanstvu je trebalo mnogo vremena da se izbori sa svojim posve prirodnim mikroskopskim neprijateljima. I ta priča još uvek nije završena. Niti će ikada biti, jer i te sitne bitange evoluiraju, menjaju se i unapređuju u jednoj stalnoj globalnoj trci u naoružanju. Naš najveći saveznik u tom ratu je naš razum – a naša glupost radi za njih. Uostalom, američki Indijanci nisu imali izbor, osim da se prepuste nemilosti mikroba na koje nisu imuni. Mi ga imamo. Zato što živimo u sumanuto neverovatnom svetu, imamo čak i slobodu da (zlo)upotrebimo taj izbor na svoju štetu. I zato, vakcinišimo sebe i svet, inače ćemo svi završiti u rezervatu.