Lepo je rekao „naš narod“ – utopljenik se i za vodu hvata. Hm! Izgleda da je „naš narod“ rekao nešto drugo, ali to je bilo pre nego što je na Marsu otkrivena voda. Istoga, međutim, momenta kada se po vaseljeni raširila blaga vest da na Marsu ima vode, svetski novindžiluk je pao u nezapamćen amok. Podsetilo me je to na detinjstvo, na lude šezdesete godine prošlog veka, kada je vera u napredak, nauku i tehniku još uvek bila snažna i kada su se – po novinčinama neuporedivo ozbiljnijim od današnjih – kovali ambiciozni planovi o preseljenju kompletnog ljudskog roda… A gde? Upravo na Mars. A zašto baš na Mars? Zato što nam je najbliži. Ni Venera doduše nije mnogo dalje, možda je čak i bliže, ali preblizu je Suncu. Prevelika skapsa.
Marsovska voda je, da kažemo, pokrenula u meni reku uspomena, pa sam pokušao da rekontruišem davnu priču o preseljenju i evo rezultata. Još tamo, u šezdesetim dakle, naučnici su dokonali da se resursi majčice Zemlje bliže kraju, da zagađenje uzima maha, da natalitet raste, a da je hrane sve manje, sledstveno čemu im je palo na pamet da se – onoga momenta kada na domicilnoj planeti ne bude više ničega – svi džumle preselimo na Mars. Na kome nikada nije bilo ničega. Kako ćemo tamo doći, šta ćemo tamo raditi, šta ćemo jesti, od čega živeti – u ta se sitna crevca nije zalazilo, ali se napominjalo da će to nauka u međuvremenu rešiti. Rešila je moj Crven Ban!
Vispreniji među vama dosad su sigurno dokonali da je ovo bio uvod u moju omiljenu smaračku rabotu – amatersko filmsko kritizerstvo. Kao što znate, otkriće vode na Marsu koincidiralo je (neprejebivci bi rekli – da li slučajno) sa premijerom filma „Marsovac“. Časa nisam časio. Među prvima sam pohitao u bioskop. I – šta kažem? Kakvi su mi utisci?
Ne znam šta da vam kažem! Nije da se to nije moglo odgledati, ali nekako mi se sve učinilo već viđenim. Nije ni čudo. Bila je to još jedna u seriji ljigavih oda ispevanih u slavu američke neprejebivosti, koja je – kao i sve neprejebivosti ovoga sveta – smornija od mojih filmskih kritika. Ko biva… Tehnika zakaže, ali ljudi nikada, a pogotovo ne zakazuje protestantska etika rada. U kojoj, grešna mi duša, zapažam frapantne sličnosti sa ovdašnjom etikom nerada i njenom parolom – mi možemo i ono što ne možemo! Upravo je tako – radeći stvari za koje i laici znaju da su nemoguće – junak filma nekako uspeo da prekostane. Razumljivo da takav film nije mogao proći bez geopolitikanstva. Ako su ranije – kada bi se neki američki filmski kosmički brod našao u škripcu – u pomoć pozivani Rusi, sada su njihovo mesto zauzeli Kinezi. Uprkos svemu, podržavam projekat preseljenja na Mars. Tamo je gravitacija trostruko manja nego na Zemlji. Dušu dalo za diskus herniju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
