Militantni lingvisti

I – šta kažu tekstovi? Da li je srpski jezik ugrožen? Saglasni su da jeste. Jesu li tekstovi u pravu? Jesu. A šta na sve to kažem ja? Kažem da srpskom jeziku – imajući u vidu kakvi su mu (uz časne izuzetke) lingvisti – uopšte ne ide tako loše. A kakvi su to naši lingvisti? Prilično su, da kažemo, militantni. Možda i militantniji od naših političara. Ovi potonji su – bar u javnosti – odustali od projekta Velike Srbije, za razliku od većine srpskih lingvista koji daju sve od sebe da granice srpskog jezika prošire do unedogled. Zašto to čine, samo je naoko filozofsko (i jezičko) pitanje. U suštini je vrlo pragmatično.

Poznato je da je članstvo u SANU vlažni san svih srpskih lingvista koji drže do sebe, a takođe je poznato da je privrženost dogmatima nacionalne (i državne) religije srpstva „svekolikog i svuda“ glavni uslov za prijem u drujstvo besmrtnika. Posledično, naši jezikoslovci su mnogo zainteresovaniji za teritorijalnu nego za izražajnu i značenjsku širinu srpskog jezika. Ostalo im valjda u amanet od rodonačelnika – Vuka.

Neprebolno nariču naši lingvisti nad žalosnom sudbinom „Vukove ćirilice“ koja bajagi nestaje pred naletom mrske latinice iako svi do jednog moraju dobro znati da je Vukova, to jest Mrkaljeva, to jest Kopitareva, to jest hofburška ćirilica veštim manevrom nametnuta onovremenim Srbima kao prelazni oblik pre planirane totalne latinizacije, katoličenja ili bar unijaćenja Srba. Iako je „besmrtni Vuk“ konverzijom u katoličanstvo dao lični primer, austrijski planovi su se (delimično) izjalovili, pa ako se onovremenim nepismenim Srbima ne može zameriti nasedanje na bečku patku, to se i te kako može zameriti današnjim, solidno obrazovanim lingvistima, koji unisono deklamuju zvaničnu verziju.

Nije dobro kada se u temelj nacionalne pismenosti ugradi plagijat i – hajde da ne kažemo baš laž – jedna vašarska mistifikacija, a još je gore kada se sve to proglasi „naukom“ i „tradicijom“. Osim toga, jezik je isuviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten lingvistima. Dobro, de, nemam ništa protiv toga da i lingvisti prozbore neku, ali zašto u „Politikinom“ serijalu nema onih koji jezik stvaraju, obogaćuju i šire; ne, međutim, ognjem i mačem, nego snagom umetničkog izraza. Eh, zašto ih nema. Zato što bi pesnici, pustopađani kakvi su, mogli lanuti nešto što se ne uklapa u „Politikinu“ uređivačku koncepciju.