Kažu da se realno stanje stvari u jednoj državi najbolje može proceniti na osnovu stanja stvari u državinoj vojsci, državinim zatvorima i državinim bolnicama. Kao i sve uopštavajuće definicije i ova boluje od mnogih manjkavosti jer postoje primeri – Kuba na primer – u kojima vojsci, bolnicama (i nešto manje zatvorima) ide odlično, što se baš i ne može reći za svakodnevni život Kubinih građana. Ima, opet, država u kojima vojsci ide odlično, dočim su bolnice i zatvori zapušteni. Ali nema država – bar ja ne znam ni za jednu – u kojima bolnice i zatvori uživaju u prosperitetu, a u kojima vojska tavori. Ima, nažalost, i država – naša na primer – u kojoj i vojsci, i bolnicama, i zatvorima ide podjednako loše i to je, da kažemo, najgori slučaj.
Jer u takvim državama, videli smo to u više navrata, vojska dolazi u situacije da – tehnikom sečenja uveta i krpljenja dupeta – obavlja poslove koji bi trebalo da obavljaju bolnice ili komunalne službe.
Srbija jeste zemlja sa zavidnom militarističkom tradicijom, ali i tu se javljaju famozne srpske podele, ima ovde podosta dilbera i dilberki koji su čvrsto uvereni da je vojska čist višak, relikt mračnih vremena i da bi najbolje rešenje bilo ukinuti je, a militarne pare uložiti u razvoj bolnica i zatvora. To je, čestnejši čteci, filozofija ostarelih hipika. Na svetu, ovakvom kakav je, države bez vojske ne postoje niti mogu postojati. Da li ovo znači da sam ja pod starost postao „jastreb“? Ne, uopšte. Samo naoko paradoksalno, smisao ovozemaljskih vojski nije prvenstveno ratovanje – to je poslednji izlaz – nego odvraćanje i – još paradoksalnije – snažan podsticaj za nacionalne privrede i razvoj tehnologija. Da, da, vojsku treba naoružati, obuti, odenuti i prehraniti, a to su, đuturumi, ogromne pare. A ostareli hipici bi trebalo da znaju da je internet – posredstvom kojeg urbi i orbi odašilju mirovne poruke – takođe izum militarni.
Sitna crevca manjkavosti i neopremljenosti naše vojske prepustiću Lazanskom, a ja ću se pozabaviti jednim, naoko nevažnim ali znakovitim detaljem koji mnogo govori o vojsci, ali još više o državi. U pitanju su oficirske uniforme. To su, čestnejši pacifisti, iste one uniforme blaženopčivše JNA, na koje su prišivena nova dugmad, a na čije je rukave zapandrčen grb sa ocilima. Sad će Lazanski da grakne: Šta fali tim uniformama? Naoko – ništa. Uniforma kao uniforma, malo zastarela, ali Bože moj. Nevolja je u tome što naša država ima puno sličnosti sa tom uniformom, hoću da kažem da je i ona nasleđe totalitarne prošlosti, na koje su prišivena nova znamenja, dočim je suština ostala ista. Pa dobro, da li bi stvari krenule nabolje ako bismo redizajnirali uniforme? Ma jok, more. Treba redizajnirati glave. Uniforme će doći same po sebi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
