Sve što je lepo ima kraj, pa tako dođe kraj i praznovanju srpske državnosti koje se – skupa sa vikendom – proteglo na cela četiri dana. Videh u Danasovom prazničnom broju da je rubrika Pitanje/odgovor sprovela anketu na temu da li Sretenje dostiže popularnost 29. novembra. I – šta su rekli anketirani? Bilo je tu različitih odgovora. Neki su Sretenje kovali u zvezde, neki su ga, opet, sobaljivali u blato. A šta ja kažem? Ne znam šta da vam kažem, ali ću ipak nešto reći – svečarska atmosfera državnih praznika proporcionalna je ozbiljnosti države koja ih, kako to novindžije kažu, „obeležava“. Pametnom dosta.
A kako sam ja proveo praznike? Svečano ali radno, kako drugačije. Za one koji ne rmbače u javnom i privatnom sektoru – a ja imam sreću da spadam u tu grupu – i koji nisu u obavezi da svakog jutra guzeljaju na posao, praznici i nisu neka naročita radost, ponekad se čak i otegnu, kao što je to bio slučaj sa ovogodišnjim Danom državnosti, pa sam otezanju pokušao da doskočim tako što sam dva dana zaredom išao u bioskop.
Jedan od filmova koje sam gledao – iako sasvim solidan – ne zaslužuje osvrt, drugi ga i te kako zaslužuje. Reč je o Tarantinovom filmu Hateful eight, kod nas – ne baš netačno koliko se na prvi pogled čini – prevedenom kao „Podlih osam“.
Potegnem, dakle, u bioskop, iz predostrožnosti, da opet ne bih ostao bez poklopca, auto parkiram čelom uza zid, kupim kokice (gledanje filmova bez kokica je kao mačka bez brkova) i – čisto da bih nasekirao velikog zagovornika srpskih voda, Đorđa Vukadinovića – flašicu hrvatske vode Jana. I na kraju se zavalim u sedište. Imao sam i rašta. Tarantino je Tarantino, režiser koji je od velikog Džona Hjustona naučio vrlo bitnu stvar – da se poruke šalju poštom, a ne filmskom trakom.
Sledstveno, ni u Mrskih osam, kao ni u ostalim Tarantinovim filmovima, nema mudrijaških proseravanja, a kada ih i bude – povremena proseravanja su naprosto neizbežna – onda Tarantino filmskim jezikom otvoreno kaže da se proserava, pa se brže-bolje vrati na stvar. A stvar je u suštini jednostavna i zbog jednostavnosti verovatno i jeftina. Sve se uglavnom događa u ćumezu usred nigdine, koji se – viđi vraga – zove Minina galanterija, u kojoj je grupa razbojnika postavila sačekušu lovcu na glave (sjajni Kurt Rasel) koji, pak, ima princip da lovinu ne ubija, iako na to ima pravo (poternice lepo kažu – dead or alive), nego ih – kao da je, božemeporsti, član legalističkog DSS-a – sprovodi na vešala. Tu su, naravno, i drugi Tarantinovi favoriti (Semjuel J. Džekosn i Tim Rot), tu su, još naravnije, potoci krvi i gejziri prosutih mozgova; ima ti još trista čuda koja – da vam ne bih kvario uživanje u filmu – neću pominjati. Prekardaših sa karakterima, pa da skratim. Pažljivo pogledajte Mrskih osam, stavite ruku na srcu, pa kažite – ne čini li vam se da je na ovom svetu sve isto kao u Mininoj galanteriji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
