Muka genetskog duha

Možda malo kasnim sa komentarom, ali osećam potrebu da i ja prozborim neku o džumhurbaškanovom nastupu nacionalnog genetskog inženjeringa izgovorenom na otvaranju nekog instituta za već nešto u vezi sa genima, matičnim ćelijama i ostalim, za nas laike, misterioznim stvarima. Ali za Fomu ništa nije misteriozno. Pogotovo ako ima neke veze sa Srbijom. Foma ko Foma, misli da se u sve razume, a u tom mišljenju mu naruku idu – ili je verovatnije da mu mišljenje pišu – njegovi, kako ih Vesna Pešić nazva – službenici.

Da ne dužim. Držeći prigodnu govoranciju džumhurbaškan je blagoizjavio da je taj institut važan – citiram po sećanju – zbog očuvanja srpskog genetskog koda, srpskog biološkog materijala, srpskog biološkog šta ti ja znam šta sve ne. Predvidivo, u takozvanoj srpskoj demokratskoj javnosti momentalno se podigla urnebesna furtutma. Prekasno, čini mi se. Furtutmu je trebalo podići za vakta, a jok u glasačke kutije ubacivati “bele listiće” i čiča-gliše. Sad šta je tu je, demokratske dame i gospodo. Džaba sad pozivanja na ustav, ljudska prava i zakone. Kako se to nekad govorilo – prošo voz. A koji će prispeti na našu tužnu stanicu posle aprilskih izbora, živi bili pa videli, mada vam mogu garantovati da će biti još razdrndaniji od ovog kojim decenijama guzeljamo po najsporednijim prugama evropske istorije.

Izgleda da je i Foma ukačio da je prekardašio – ej, more, ipak je ustav u pitanju – pa je izdao neko saopštenjce koje otprilike glasi ovako – “kako plemenita želja za očuvanjem nacije može biti kršenje bilo čega, kamoli ustava?”

Setite se sad letošnjih lekcija sa kursa seljačke politike – ili još bolje – setite se onog našeg legendarnog žandara – pa će vam sve biti jasno. Ali viđi sad vraga su sedam binjišah. Osim što sa teškom mukom u duhu čitam Fomine izjave – da ih gledam nemam stomak – ja mu ič ne zameram. On radi kako (ne) zna i (ne) ume samo zahvaljujući lenjosti, alavosti i indolenciji onih koji su i znali i umeli, ali su pomislili da će najlagodnije vladati (i bogatiti se) do unedogled tako što će igrati na kartu na koju i Foma igra, a to je – uvedimo novi termin u političku filozofiju – karta apsolutnog srbovanja. Veliki je izazov ta karta. Ona naoko uvek dobija, ali u stvari uvek gubi, zato što se narodi i države ne “čuvaju” i ne unapređuju pevanjem oda narodu, pohvalama njegovoj genetici i svečanim državnim akademijama, nego ozbiljnim, teškim radom. Idem i korak dalje. Ič ne zameram ni “belim listićima”, ni Fominim i Ocovim prethodnicima, jer je sve to zakuvano pre sto pedeset i kusur godina pa nam, da izvinite, ušlo u genetski kod.