Nabudženi magarac

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Ako iz naslova i uvoda niste dokonali o čemu se radi i ako se pitate zašto su se sve te opasnosti nadvile nad moju malenkost, odmah ću vam reći da je to zato što sam – zajedno sa ovećom grupom takozvanih javnih ličnosti, turio potpis na listu podrške Demokratskoj stranci. Znamo da je potpisivanje peticija, podrški, zahteva (i još koječega) jedan od najstarijih i – navodno – najopasnijih srpskih zanata, takođe nije nepoznato da u Srbiji ima podosta dama i gospode koji su potpisivanjem peticija napravili solidne karijere, ja lično poznajem izvesne osobe koje su – zbog toga što im ova ili ona (iz ovog ili onog razloga) lista nije podastrta na potpis – pale u tešku depresiju, ali – uzev sve u obzir – držim da su potpisi, podrške i peticije basnoslovno precenjene.

Tokom života i rada potpisao sam tušta i tma peticija i drugih pompeznih artijetina i ne sećam se da je bilo koji papir koji sam potpisao imao ikakvog efekta, što, opet, ne znači da peticije i proče spektakularnosti ne treba potpisivati, ali mi – jebo ti nas – ne bismo bili mi kada se ne bismo odavali još jednom starom srpskom zanatu – preradi (budženju) komarca u magarca.

Raširila se tako po zemlji Srbiji fama da je potpisivanje peticija i podrški junačka, ali i zorli pogibeljna rabota, a ja – premotavši film – ne mogodoh da se setim da je iko od potpisnika nagrabusio zbog turenog potpisa, „ikada“, a ako, počem, i jeste, onda je i trebalo da nagrabusi. Jer, gle, ako stisneš muda pa se odupreš nekoj od mnoštva srpskih tiranija, zar nije logično da očekuješ da tiranija uzvrati udarac na tiranski način, a ne da te češka po mudancima koja si stisnuo da joj se usprotiviš.

Sve su to, da kažemo, primitivne (ali efikasne) tehnike najstarijeg i najunosnijeg srpskog zanata – foliranja. Naše tiranije su „fol“ tiranije, a naše antitrijanstvo i slobodarstvo takođe su „fol“. Jer da nisu „fol“, ne bi mi onomad jedan poznanik, čuvši da sam turio potpis na DS, sućutno rekao „sad si ga najebo“, pritom dobro znajući da nikakvog najeba neće biti, a kada bi najeba ipak bilo, najeb bi poznanika samo obradovao, nipošto ga ne bi motivisao na „borbu“ protiv tiranije. Neko bi sad mogao reći da nisu baš sve peticije neuspešne i navesti svetao primer peticije „patriotskih“ intelektualaca protiv privođenja Koštunice na informativni razgovor, a ja kažem da je i to „budž“. Zaglavio bi Vojo još kako u surgun, samo da u peticiju, osim vidljivih potpisnika, nije stavljen i jedan nevidljivi, ali vrlo moćni paraf.