Naše martovske ide

Poplave koje se ponavljaju izbacuju na svetlost dana činjenicu da je naša zemljazapušena i zapuštena, zakrčena otpadom, i da u njoj nema slobodnog protoka nadošlim vodama, kao što nema slobodnog protoka robe, ljudi i ideja, kako to ispoveda očenaš liberalizma.

Jedino što ovde postojano protiče jeste „odliv mozgova“. To je naša permanentna kontrarevolucija. Prva smo zemlja u svetu po ovom istakanju intelektualne moći. Naizgled, rogobatan i prepotentan, ovaj izraz, odliv mozgova, u stvari, tačno upozorava na to da srpsko društvo gubi pameti i da ostaje bez mozga! Taj ireverzibilni proces ima, dakako, svoj uzrok, ali se on uobičajeno interpretira netačno.

Kaže se da mlad školovan svet odavde odlazi u potrazi za boljim poslom, dostojanstvenijim građanskim životom i, jasno, većom zaradom. Ali to nije uzrok, to je posledica. Pametni odlaze kako bi glupi zauzeli najuglednija mesta. Složimo sad reči u logički niz: da bi glupi, lukavi i pokvareni mogli da zadrže moć u ovom društvu, nužno je da ga napuste pametni i dobri. U ovom procesu odliva mozgova ima, dakle, sistema!

Elita je gora od rulje, dobro je to zapazio Mirko Kovač. Taj proces dominacije elite najgorih počeo je osamdesetih godina prošlog veka medijskim narkotiziranjem nacije ideologijom nacionalizma – ideologijom ekspresne idiotizacije. Čovek se tu magnoveno odriče svog dugo stvaranog subjekta i svoje ličnosti. Za njega subjekti, pa još i istorijski, postaju isključivo nacije. Tu i tada zatrovani su izvori mišljenja i frapantno je gubljen mozak.

Najveći trovači nacionalne kulture, najveći dileri ideološkog opijuma, bili su i ostali privilegovani sloj ovog društva. „Bedni narode, ti stradaš, a oni se bogate!“ Tako je pisao Sterija, pre više od jednog i po veka.

To je nama naše „događanje naroda“ dalo. Sanjajući kolektivno tuđi san na javi o tome kolika će, a ne kakva, biti naša domovina, nacija je preko noći pala u vlasništvo nekolicini onih koje danas s ponosom naziva poslovnim ljudima, i za koje se još gordo kaže da su pokretači naše privrede. Nekadašnji radnici postali su Srbi da bi danas bili roblje domaćih ili odomaćenih tajkuna. S ovim dominantnim robovlasničkim statusom ide, kao dominantna, i robovska ideologija. Zato se danas uklanja i najmanji znak slobodarske istorije ovog naroda i ove zemlje.

Kolaboracionisti i kvislinzi proglašeni su žrtvama da bi i manje hulje mogle u njihovoj senci da se javno samosažaljevaju i međusobno tetoše. Imena ulica oduzimaju se herojima koji su umeli na strašnom mestu postojati, a dodeljuju onima koji su imali samo da se rode, jer se nisu rađali tek kao ljudi nego kao dvorski insani. Smeta već i ime Oktobarskog salona, koji je najpre proređen na svaku drugu godinu, a uskoro će biti tako i nazvan: Beogradsko bijenale.

Ova zemlja pripada nekolicini tajkuna koja je pokrala državne pare za vreme Miloševićevog režima, a zatim ih tokom potonjih režima uvela u legalne tokove. U ovoj zemlji ima skoro dva miliona penzionera, a od tih njihovih penzija, isključivo od tih penzija, preživljava još pola miliona (500.000) radno sposobnih ljudi koji ne rade. Najbrojnija populacija je u dobi iznad šezdeset godina. Najmalobrojnija – ona do petnaest leta starosti.

Rađamo se, živimo i umiremo u društvu na koje se spada, a ne u onom koja se bira. „Razvilo se crno vreme opadanja,/ Nabujao šljam i razvrat i poroci,/ Podig'o se truli zadah propadanja,/ Umrli su svi heroji i proroci… Na visoko podigli se sutereni,/ Svi podmukli, svi prokleti i svi mali/ Postali su danas naši suvereni… Ismejane sve vrline i poštenje.“ Tako je pevao Dis, koga ćemo se spomenuti sledeće godine, o stogodišnjici njegove smrti. Tako je pevao pre jugoslovenske narodne revolucije koju nije dočekao, a mi tako danas pevamo posle gubitka svih tekovina te revolucije.

A kad dođe mart, podsetimo se na dva datuma: na 9. mart 1991. godine,na veliki protest protiv Miloševićeve zavojevačke i kulturocidne politike, i na 12. mart 2003, kada je država ubila svog lidera, premijera Zorana Đinđića. Oni koji su učestvovali u stvaranju podobnog ambijenta za to ubistvo, i oni koji su se, iako nisu u njemu učestvovali, tim ubistvom okoristili, i danas su na vlasti i u moći.

I Deveti mart i premijer Đinđić podsećaju nas na dva kratka perioda bunta i rada na stvaranju društva koje bi se dalo birati, društva na koje se ne spada. Bilo je to buđenje subjekta i ličnosti. To su dani naših martovskih ida.