Ako niste znali, vreme je da se obavestite: stigao je krevet za Borisa Tadića. Dobro i red je da se čovek naspava posle svega što je preturio preko glave. S druge strane, red je da i mi saznamo detalje o renoviranju Tadićeve sigurne kuće, o budućem komšiluku i priključenijima i pročaja, cenjeni publikume.
Nije to sve. „Srbijo, dočekala si stotu medalju na Olimpijskim igrama“, tako klikće rodoljubivi novindžija na vest da je naš novi Novak Đoković, Ivana Maksimović, osvojila srebrnu medalju u streljaštvu. Svaka čast mladoj dami na sokolovom oku i sigurnoj ruci, ali ovih dana se čuju i izdajnički glasovi koji tvrde da smo MI, to jest Srbija, jako daleko od stotine olimpijskih medalja. V čjom djela?
Evo v čjom djela. Tih stotinu medalja je skor, tako li se kaže, svih jugoslovenskih sportista – ima doduše među njima i podosta Srba – koji su u raznoraznim Jugoslavijama osvojili neku medalju. Mi, međutim, kao „pravni naslednik“ Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, NRJ, FNRJ i SFRJ polažemo neprikosnoveno pravo na sva ta zlata, srebra i bronze, bez obzira na nacionalnost sportista koji su ih osvojili. Tako je to! Tamo gde su srpski grobovi, tamo su sve medalje srpske. I da vidite, malo se ko u okruženju buni, što je pomalo čudno, ali samo na prvi pogled. Svi su, naime, trezveniji. Jeble vas i vaše i naše, medalje, kao da kažu bivši sunarodnici, daleko vam lepa kuća. Olimpijada se održava svake četvrte godine, zlata, srebra i bronze sijaju u takoreći retkim prilikama, a u komercijalnom smislu ne vrede ni pišiva boba.
Možda kod njih ne vrede, ali to je zato što nemaju identitet. Kod nas, bogme, i te kako vrede, em zato što držimo do identiteta, em zato što su ovde bezvredne stvari na izuzetno visokoj ceni. Nema te svetske ludosti koja tek kod nas neće dobiti globalni publicitet. Uzmimo primer još jednog naslova iz naše vrle štampe: „Silovana pod anestezijom“. V čjom tu djela? Neki bolničar kresnuo anestezijom omamljenu pacijentkinju, a uredništvo drži da ćemo bez te vesti ostati u informatičkom mraku. I to mi, čije siledžije nikada ne spadaju tako nisko da siluju obeznanjene žene, nego napastvuju dame pri čistoj svesti, takoreći javno, u po bela dana. Ima još iha ha naslova ali mi je muka duhu da ih olajavam. Muka je to duhu. A vas, cenjeni publikume, ako sam smorio, praštajte. Velika je ovih dana vrućina i depresija. Pa se sve nešto pitam, kako li će biti u paklu.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
