Nataloženi bes

3.9.2013

Eto, Miljenko dragi, toliko o čuvenoj kulturi ovdašnjeg sećanja. Ni to me nije uznemirilo. I na to sam navikao. Uznemirilo me je nešto drugo – film u kome je Lekić majstorski poređao dokumentarni materijal. Ja sam u vreme atentata bio na Kipru, mnogo štošta mi je po prirodi stvari promaklo, ali ipak nisam ni čuo ni video ništa naročito novo, a opet sam, kako to deca kažu, načisto odlepio. Kao da sam sa zakašnjenjem od deset godina u trenutku idiotskog prosvetljenja sagledao svu gnusobu (vrlo široke) zavere čiji cilj nije bio toliko uklanjanje Zorana Đinđića sa životne scene – to je bio uslov – koliko namera da se u Srbiji za sva vremena uguši duh slobode, duh uopšte. Još mi se tamo, u Nikoziji, smrklo istog momenta kada sam čuo vest da je pucano na Zorana, još sam tamo maglovito predvideo razvoj žalosnih događaja, ali, eto, tek deset godina posle, na neki način (koji ti ne mogu objasniti) pojmio sam da je sve moglo krenuti u drugom pravcu. A krenulo bi, Miljenko dragi, siguran sam u to. Ne bismo sad baš bili kao Švedska, ne bismo (u ekonomskom i infrastrukturnom smislu) bili čak ni kao Hrvatska, ali sigurno bismo bili mnogo slobodniji, možda i sasvim slobodni građani. A šta više pa treba? Tamo gde je sloboda, tamo sve dolazi samo od sebe, a slobodnim ljudima ionako ne treba mnogo. Samo se neslobodni okružuju kućerinama, hrpama para, automobila i nafrakanih dromfulja.

Momentalno mi je bilo jasno da nešto moram napisati. I to odmah. Ne zato da bih ispravio nekakvu nepravdu nanetu Đinđiću – to se ne može ispraviti – nego da bih iskalio nataloženi bes. Gnusoba je, dakle, produkt čistog besa, katarza, kratki (tebi draga reč) spis kojim sam jednom zasvagda iz svog vidnog i mentalnog polja uklonio generacije serpstvujuščih propalica i spodoba koje već sto pedeset godina parazitiraju na tkivu Srbije. Više me ne interesuje. Više ne znam za njih. Više na njih ne pomišljam sa bilo kakvom emocijom. Od dana završetka Gnusobe, ti su svati za mene samo lica iz tabloida. Terapija je, izgleda, bila uspešna. Tebe što se tiče, teško da ćeš naći mecenu za onaj roman o cavtatskim likovima i događajima, a da sam na tvom mestu ne bih ga ni tražio ni čekao, nego bih se latio posla. Cavtat – onakav kakvim si mi ga opisao – prosto vapi za tvojim perom. Možeš ti to i bez mecene. I do sada si mogao.

A dokle ste stigli Ane i ti?

B