Ne trčite pred rudu. Neće biti reči ni o seksu s kolumnom, još manje sa kolumnistom, a ponajmanje o navučenosti na pijenje neke nove droge. Objasniću. Polako. Krenimo od početka. Prođe moj zimski raspust. I to dok si dlanom o dlan. Da li sam vam nedostajao, cenjeni publikume, to je, držim, filozofsko pitanje. A jesam li se ja odmorio? I to je filozofsko pitanje. Kako se uzme! Od nekih stvari privremeno jesam – čitanja novinčina, na primer – od nekih baš i ne. Novinčine, kako rekoh (kao i uvek kad mi Panović odobri dopust) sedam-osam dana nisam čitao, ali sam one koje i inače redovno kupujem uredno kupovao i slagao na kamaru, pa sam se – kad je kucnuo čas da se vratim u borbeni stroj – odao prelistavanju.
I – šta? Momentalno sam se ponovo umorio. Šta kažu novinčine? Ljilja Smajlovićka proslavila sto dvanaesti rođendan (Politikin, ne njen), Oco reko ovo, Foma Nikolajevič reko ono, popečiteljstvo serbsko ne miruje, pljušte gromopucatelne izjave, pompezno se otvara hipermoderna železnička stanica čija je izgradnja, btw, započela u vreme kada je gorepotpisani čiča bio adolescent. I pročaja…
Šta da vam pričam! Sve šareno, sve spektakularno, sve trogatelno, a opet, sve vrlo staro, starije čak i od Politike i od prastarog Prokopa. Na tu pomisao navede me je jedna rečenica iz Panovićeve – sa zakašnjenjem pročitane – kolumne, u kojoj je naš glodur ustvrdio (citiram po sećanju) da srpski nacionalizam sve više postaje – ruski.
Panović je, da kažemo, dibidus u pravu, ama imam neka sitna zakeranja. Kad to, more Panoviću, srpski nacionalizam nije bio ruski, samo što se donedavno lažno predstavljao kao srpski. Stara je to priča, a o njoj je najlepše (i najtužnije) stranice napisao veliki Crnjanski. Bilo je o tome pomena u odlomcima koji su prethodnih dana „išili“ umesto redovnog Famoznog.
Da vas podsetim. potaknuti snažnim nacionalnim osećanjem – tad se to još nije zvalo nacionalizam – naši preci, vojvođanski Srblji – kojima u K. u. K. Monarhiji uopšte nije loše išlo – behu podigli dupeta i potegli u Matušku sa idejom da privremeno požive u bratskoj zemlji, da bi se – kad im bratska zemlja pomogne da oslobode Kosovo – vratili u otadžbinu i tu nastavili da žive dugo i srećno. Nije im se posrećilo. U toku samo jedne generacije nestali su u ruskom moru, zaboravili i jezik i običaje i Kosovo, da bi posle mnogo, mnogo godina naš današnji džumhurbaškan, gorepomenuti Foma, došao na bolju ideju – da se, umesto da se mi selimo u Rusiju, Rusija preseli kod nas. Kako? Pretvaranjem Srbije u rusku guberniju, eto kako. Bilo je tu malo seljačke politike, zar ne? I eto zašto je srpski nacionalizam oduvek bio ruski. Samo što se to pre Fome krilo. Sledi i objašnjenje naslova „Navučen na kolumnu“. Manje se umorim kad je svaki dan pišem. Ne znam zašto! Vi pretpostavite.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
