Nekad i sad

Tamo negde, sredinom sedamdesetih, naćefleišem vam se ja lepo sa drujstvom, ali znamo da sve što je lepo ima kraj, a kraj lepote tih je godina u Užicu proglašavao šef sale Gradske kafane, blaženopočivši Rade Ustaša – nije zajebancija, Ustaša mu bio nadimak, tako su ga i policaji zvali – gašenjem svetla i povikom: fajront, bando, ajde kući, sutra ponovo radimo, sprem'te pare, čast svakome, veresija nikome! I pročaja.

Tu pogovora nije bilo jer je Rade Ustaša u ono vreme bio autoritet ravan današnjem Ocovom, a možda i veći, pa smo moje drujstvo i moja malenkost krenuli kućama, u mitsko Krčagovo – neka vam Panović objasni šta je to i gde je to – što je tada bilo dozvoljeno – ili bar tolerisano – za razliku od relativno tihog, usputnog pevušenja pesme „Na Đurđevdan se rodila džanum“ kome smo se u povišenom raspoloženju drujstvo i moja malenkost odali, a koje je bilo strogo kažnjivo.

Ne lezi vraže! Kod kasarne Maršal Tito (koja se danas verovatno zove Stevan Sinđelić) iz mraka iskoči preda nas milicaj, možda čak i ovde višekratno pominjani Sredoje. I – šta? Kako šta? Znalo se. Narodna milicija je imala običaj koji, Bogu hvala, današnja demokratska policija nema, da – osim apšenja i uzimanja podataka – prestupnicima održi i moralno političku vakelu tipa… Ljudi se odmaraju, a vi umesto da zagrejete stolicu i da učite, pijandurate i uznemiravate pošten svet pevanjem ČETNIČKIH pesama.

Stariji će znati o čemu pričam, a mlađi i ne treba da znaju. Nego da ne dužim. Zaglavimo tako džumle drujstvo i ja kod čuvene užičke kadinice za prekršaje (Mađarice, inače), da joj ne pominjem ime i ne kvarim penzionerske dane, verovatno je danas ugledna članica SNS-a, koja ti nama, onako džumle, odrapi podebelu novčanu kaznu za – citiram po sećanju – „pevanje velikosrpskih pesama (množina!) i povredu socijalističkih i patriotskih osećanja građana, član taj i taj“, ne garantujem za tačnost svake reči, davno je bilo, ali suštinu sam verno preneo.

Sa presudom nije bio saglasan moj drug Z. M. (broj lične karte poznat redakciji) koji je drugarici sudinici skrenuo pažnju da on, kao Makedonac, što je bio i ostao, po prirodi stvari ne može imati ništa sa velikosrpskim šovinizmom i hegemonizmom. Mislite li da mu je makedonstvo pomoglo da ne bude velikosrpski šovinista i hegemonista. Uopšte ne. Platio je (poveliku) globu, kao i ostala nas trojica koji smo po rođenju ispunjavali sve uslove za velikosrbizam i (auto)šovinizam. Šta se promenilo od tada do današnjih dana? Nisam baš stopostotno siguran, ali me ne bi začudilo da današnji policaji, kad presretnu veselu noćnu bratituju, bratiji kao prekršaj ne upišu što nisu pevali „Na Đurđevdan se rodila džanum“.