Neobavezno o obaveznom

Posle se sve odvijalo ko i na Mondijalu – sudija je, dakako, peder; i pomoćne sudije su, dakako, pederi; i glavni delegat meča je, dakako, peder; u MSP, osim pedera, sede veći srbomrsci nego u celoj Svetskoj fudbalskoj federaciji zvanoj FIFA; bolje rezultate ostvarićevo već na sledećem Mondijalu, kad će Vuk Jeremić pokušati da zabije zgoditak celokupnoj „bunker’’ odbrani Generalne skupštine Ujedinjenih nacija; nadamo se da UN neće suspendovati Vuka Jeremića nepravednom kaznom da na naredna četiri zasedanja Generalna skupštine ne može da predvodi našu diplomatiju, zato što je sudiji posle zasedanja MSP nešto žustro objašnjavao na tečnom japanskom, sličnim gestovima kakve smo već videli prilikom prijateljskog ćaskanja Radomira Antića i urugvajskog sudije Horhea Larionde; kakva li je to država Kosovo kad nisu imali svoju fudbalsku reprezentaciju u Južnoj Africi, da im mi pokažemo, sunce li im žareno…

Nacija je omađijana tim nepogrešivim zaključcima ostala neobaveštena, skoro ko jedan ovdašnji istaknuti borac za međunarodno pravo, da dok ona 22. jula u predvečerje tvrdoglavo kliče „Kosovo je Srbija’’, diljem Prištine i ostalih pokrajinskih gradića, Albanci viču nešto što se rimuje. „Kosovo je sudija’’ – čulo se diljem Kosova kada je Japanac zapisao u tefter sve što mu je saopštio Vuk Jeremić na tečnom japanskom i otišao na večeru u mali suši restoran na obali Severnog mora. Dok je Vuk, kako to obično biva, izabrao kneževu večeru. A nacija, ko nacija, tužno se zapitala – zašto onaj Kalimero nosi keče, kad je nepravda uvek na našoj strani. Nepravda, pa to ti je.

Vuk Jeremić je toliko čekao odluku MSP da su u Srbiji već svi pomislili da je Međunarodni sud pravde neka prateća manifestacija Vukovog sabora. Trenutno pokušava da nas ubedi kako je i Generalna skupština UN – Vukov sabor. Sledeći se održava u istom mesecu kad i onaj u Tršiću, u septembru, samo u Njujorku, čime prerasta u međunarodnu manifestaciju. Plazme će biti raspete na tendama kafića, hvataćemo poslednje zrake letnjeg sunca, kada će se naš septembarski junak pojaviti na Ist riveru i zatražiti da se utvrdi nekoliko spornih činjenica: da li je i Ban Ki Mun Japanac; da li je odluka Međunarodnog suda pravde kršenje međunarodnog prava; i zahtevati odgovor – kada će biti održan reizbor svih sudija MSP. Pa da pokušamo ponovo.

Savetodavno mišljenje Srpske pravoslavne crkve o savetodavnom mišljenju MSP je bilo daleko konciznije: „Bože me oprosti’’. Crkva je organizovala masovno praćenje izricanja savetodavnog mišljenja pred malo zastarelim plazma televizorima, ali većim, zvanim ikonostasi. Molebani gde je „Očenaš‘’ čitan i na japanskom, ovaj put su okončani delimično uspešno – nijedna organizovana grupa plavuša nije uhvaćena u oružanoj pljački „najk’’ patika, ali svevišnji nije uslišio naše želje. „Očenaš, ti koji si na nebesima, da se čuje savetodavno mišljenje tvoje, da bude savetodavno mišljenje tvoje kako na nebu tako i na zemlji’’ – stapalo se s monotonim tonom Japanca, ali Bog, il je sedeo pred plazmom, ili su veze bile u prekidu. Ništa nam nije pomogao čak ni oko tog neobavezujućeg savetodavnog mišljenja. Što nesumnjivo ukazuje da je od nas i Bog digo ruke. I da je naš odnos sa njim isti kao savetodavno mišljenje. Neobavauzujući. Mora da je svevišnji dao oglas: „Tražim zgodan narod za povremeno druženje. Bez obaveza’’.

Pre nego li je MSP oterao Srbe u 3LPM (copyright by S.Basara), niko, naime, u Srbiji nije ni slutio da je to savetodavno mišljenje neobavezujuće. Verovalo se, pak, da je ono, ne samo obavezujuće, nego da će odmah po donošenju saveta u našu korist biti uneto u preambulu srpskog Ustava, Bibliju, Kuran, Talmud, zbirku recepata Džejmija Olivera, „Da Vinčijev kod’’ i antologiju pesama pretkosovskog ciklusa. Već pola sata after, otkriveno je da to savetodavno mišljenje ama baš ničemu ne služi, kakve to veze ima, to vam je ko venčanje bez matičara, ko moleban bez patika, ko veronauka u osnovnim školama, to savetodavno mišljenje je jedna vrsta, u stvari, fakultativne nastave koju je Vuk Jeremić izabrao za prekraćivanje dokolice između redovnih i vanrednih sednica Saveta bezbednosti. Tako da smo se opet izvukli. Jer, zamislite, recimo, da ovdašnja diplomatija ne vodi mudru politiku, pa da su zatražili obavezujuće savetodavno mišljenje, šta bi mi sad? Ovako, baš nas briga, šta nam mogu, nemaju oni pojma, čik pitajte onog Japanca da li zna kako je Obilić rasporio Murata – od učkura do grla bijela ili od grla bijela do učkura – šta on ima da daje savete o Kosovu kad nema opštu kulturu. I to neobavezno. Zaludne sudije, jelte, i jariće krste.

– To inostrano pravosuđe je gore od našeg, to bih ja sve odmah na reizbor – rekao je naš šef neobavezne diplomatije po povratku iz Haga, u poverenju ćaskajući sa predsednikom Tadićem, čovekom koji je posedeo daleko pre nego što je upoznao Vuka Jeremića. Da ne bude zabune.

A i sve oko tog Kosova je počelo prilično neobavezno. Najpre je Sloba odbio sve što su mu nudili, pa je posle jednog neobaveznog bombardovanja, prihvatio triput gore od onog što su mu prethodno nudili. On je bio jedan neobavezan čovek, takoreći „kežual’’, i zato su i on i Kosovo skončali u Hagu.

– Zašto samo nama sude u Hagu?- čilo se pred plazmama tog popodneva, a onda je neko, u sebi, primetio: „Braćo, pa zar to suđenje nismo mi sami tražili?’’ Tu činjenicu već niko nije spreman da prizna.

– Neka, neka, sudiće njima Bog, pazi šta vam kažem – rekao je onaj koji je poslednji otpio gutljaj iz flaše piva sa nagradnom igrom „putovanje u Južnu Afriku’’ na etiketi, i sve je, što bi rekao Balašević, otišlo u Honduras.