Vreme je, cenjeni publikume, da podignete kredite i da kupite onu Virilioovu spravicu, o kojoj sam ovde već pisao; mislim na RPS (Reality Positioning System) koje će vam pomoći da odredite u kojoj se od dve Srbije nalazite. Ne mislim, naravno, na „prvu“ i „drugu“ Srbiju, mislim na stvarnu i virtuelnu, praštajte za izanđalu reč „virtuelnu“, ali zasad nema bolje.
Elem, razlika između tih dveju Srbija sve je veća, prosto bode oči, ali ajde se ti snađi bez odgovarajuće opreme. Taman sedneš pred televizor i počneš da (milom ili silom) uživaš u domišljatostima političkih majki invencije; taman poveruješ u njihove dobre namere i još bolje autoputeve; taman se obraduješ silnim milijardama MSD (muda sterlinga u drahmama), koja cupkajući čekaju izborne rezultate na granicama naše zemlje ponosne, taman osokoljen kreneš da kuvaš kafu, slučajno pogledaš kroz prozor i ugledaš komšiju kako proleće pored tvog prozora. Pravo na pločnik realne Srbije.
Ako se malo zadržiš na prozoru, i ako imaš dobar vid, ugledaćeš masovne nerede u Resniku u kojima krv za sada nije pala, ali polako, tek ide noć. Sukob takozvanih građana i policije, kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora, izbili su zbog protivljenja građana Resnika da se u tom pitoresknom mestu postave kontejneri u kojima stanuju Romi. Da li država postavlja kontejnere na privatne placeve? Jok, daleko bilo. Zemljište je opštinsko. Ali, recite vi meni, kako da sada država, koja decenijama (bilo otvoreno, bilo ispod žita) huška na ksenofobiju, netrpeljivost i srpsku ekskluzivnost, sada građanima Resnika kaže da moraju prihvatiti nove susede?
Kako tek da državotvorci izađu iz one lepe, umivene, bogate i prosperitetne virtuelne Srbije, u kojoj je čak i Toma Nikolić okružen zgodnim cicama, pa da siđu u Resnik, u pustinju realnosti i da smire uzburkane duhove. Zar da propuste neki predizborni skup? Zar da izgube stotinak glasova ovde, pedesetak glasova tamo. Idi, beži!
Sad ću ja da napravim poređenje između Srbije i filma Matrix. Sećate se, u filmu su zle mašine pokorile ljude i pretvorile ih u besplatan izvor energije, tačnije u „najduže ikad“ baterije. Ali ni mašine, da kažemo, nisu dibidus bezdušne. Jeste da nemilice arče ljudsku električnu energiju, ama uspavanim ljudima zauzvrat prikazuju dvadesetčetvoročasovne snove o normalnom životu. Ono jeste da mi, srbijanska sirotinja raja, za sada ne proizvodimo struju, ne dajemo meso, mleko i vunu, ali smo se – sopstvenom krivicom, ponajviše – našli u ulozi proizvođača struje i davalaca mesa, mleka i vune.
Za koga? Za narod! Za koga? Za Tomu! Za koga? Za Dačića! Tako se to svojevremeno izvikivalo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
