Nikotinska depresija

1.7.2013.

Nastavljam da fantaziram. Pomisao da bi, počem, Pavao Pavličić – ništa lično, samo primer – mogao ustati na euro-svečanosti i nekome nešto skresati u brk, zaista je smešna u samom začetku. Na obe proslave je to, Miljenko dragi, bio pozvan isti soj ljudi, samo su iz ovih, jučerašnjih, iščilele (ili su potisnute, ili prikrivene) strasti.

Mnogi će pomisliti – nadam se ne i ti – da sam ja najobičnija balkanska bekrija zapala u nikotinsku depresiju, ali to je podaleko od istine, iako sam, fakat, sklon bekrijanju i nikotinu. Ne piti i ne pušiti – to su baš dobre stvari, ali samo dok ne postanu ideologija i politika. E, onda đavo dolazi po svoje. Već je, rekao bih, tu. Samo se ne vidi od sveopšteg šarenila.

Moraću opet da pročitam Pijanu noć.

Pozdrav,

Bas

4.7.2013.

Stvaranje Jugoslavije, uprkos svoj svojoj šljampavosti, zaista je bio veliki događaj za sve njene narode i – kako se to govorilo, a da nikada nije objašnjeno šta je to zapravo – narodnosti. Neko se u toj Jugoslaviji našao milom, mnogi silom, tako to ide, ali ja – posle svih ovih godina – Jugoslaviju uopšte ne smatram onoliko neuspešnom državom koliko je nameravaju prikazati nacionalni šamani njenih bivših, nazovimo ih – članica. Naprotiv! Smatram je na svim poljima uspešnijom od svih novonastalih državica. Što ne znači da ex-Yu nije bila šljampava. Orlovi, ocila, šahovnice i ostale simbolične trice i kučine kao da zaklanjaju stopu bezakonja, kriminala i korupcije nezamislivu u SFRJ. Sve su nacionalne kulture doživele, blago rečeno, kolaps. Tačno je da je u SFRJ sve to bilo postavljeno na vrlo tanke, vrlo staklene, u stvari fiktivne noge – Đinđić je o tome napisao desetine sjajnih stranica – ali pogledajmo kakve su noge novonastalih država kojima ja – da ne bude zabune – ne odričem pravo na samostalnost. Rekao bih da sve te državice (pa čak i Slovenija) ponavljaju Jugoslavijinu grešku – traljavo definisani suverenitet. Sve novonastale države su republike, što u teoriji znači da je njihov suveren narod. Tome se, na prvi pogled, nema šta prigovoriti. Jedna je stvar, međutim, republika u teoriji, a sasvim druga republika na Balkanu. Taj republikanski suverenitet se – tendenciozno, ali neopaženo, pa i protivustavno – krnji i svodi isključivo na pripadnike većinskog naroda, umesto na sve građane jedne zemlje.