NOVOTARIJE

Ne treba sumnjati da će Markovićkina knjiga vrlo brzo oboriti sve rekorde čitanosti i nadmašiti tiraž „Pedeset nijansi“… sive i ostalih depresivnih boja. I – šta ja kažem na to? Da li sam zgrožen što je Markovićka objavila knjigu? Uopšte jok. Ni najmanje. Ukoliko državna javna tužibaba nije imala nikakve zamerke, Markovićkino (pretpostavljam) besmrtno delo sasvim se legitimno našlo na – kako to novindžije vole da kažu – policama knjižara. Davno smo se valjda složili da zabrane nikuda ne vode, a da moralna panika, bez obzira na predznak, uopšte ne unapređuje moral. Vaktile sam se – ako se neko seća – zdravo uskurobecao kad su ovdašnje moralne gromade podigle furtutmu povodom objavljivanja Legijinog romana – naslov sam, grešna mi duša, zaboravio. Legija, fakat, jeste uradio mnogo loših stvari, ali pisanje romana – bez obzira koliko roman bio loš – samo po sebi nije ništa loše. Ako vam se Legijin roman ne sviđa – tako sam posavetovao gromade – vi taj roman nemojte kupovati ni čitati – kao što ga ni ja nisam ni kupio ni pročitao – i Bog nas veselio.

Isti je slučaj i sa Markovićkinim memoarima. Svi oni koji (s pravom) pretpostavljaju da je to štivo preispunjeno trogatelnim prenemaganjima, proseravanjima, masnim laganjima i još masnijim nadlagivanjima, belćim ga neće pročitati, sve da im ga neko džabe daje, dočim oni koji će nagrnuti u knjižare i na trafike po „svoj primerak“ ionako misle kao što Mira piše i tu Markovićka nikoga ne može pokvariti niti zavesti na loš put. Svako čudo za tri dana.

Izlazak Markovićkinih memoara kao da je bacio u zasenak najnoviji hit u saobraćajnom policajstvu, koji je auto-moto bekrije bacio u težak amok – uredbu, dakle, saglasno kojoj se alko test ima sprovoditi prilikom svakog zaustavljanja „učesnika u saobraćaju“. Nadležni kažu da uredba nije doneta zbog famoznog punjenja budžeta, nego zbog brige za bezbednost saobraćaja. Dobro, auto-moto bekrijama i treba stati na put. Ali šta ćemo sa sačekušama, u poslednje vreme smrtonosnijim od auto-moto bekrija.