Srbija je do sada Hrvatskoj uputila oko 150 protestnih nota, pohvalio se ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Nije precizirao da li je reč o notama upućivanim još od uspostavljanja diplomatskih odnosa Hrvatske i bivše SR Jugoslavije ili se to odnosi na nešto skorije vreme.
Ta cifra je zaista impozantna, koji god period da pokriva. Ona govori o tome kakva je realnost „procesa pomirenja“, ali i otkriva živu aktivnost naše diplomatije jer do javnosti najveći deo tih nota nije došao. U javnosti se nije sticao utisak da takva dinamika postoji, naprotiv. Osim možda neko vreme pošto je Priština jednostrano proglasila nezavisnost.
Diplomatska nota je, dakle, jedan perspektivan srpski izvozni proizvod.
eđu tih 150 nota, logično, bilo je i nekih koje nisu morale da budu napisane. Ova poslednja upućena Zagrebu više kao reakcija na hrvatsku notu zbog toga što je Šešelj spalio šahovnicu bila je opravdana. Dačić je u pravu kada ukazuje na licemerje suseda koji Beogradu spočitava Šešelja, dok hrvatska država slavi Oluju sa Tompsonom. Jer pošto Tompson voli ustaše i veliča ih, sledi da hrvatska država koja s njim slavi Oluju deli njegova osećanja.
Naravno, propust je što je Šešelju dozvoljeno da spali šahovnicu ili bar što mu je dozvoljeno da to učini pred hrvatskom ambasadom. Šta bi se dogodilo da je policija napravila kordone oko ambasade ili uhapsila Šešelja? Pa, Aleksandar Vučić bi izgubio neki politički poen što je jednostavno nedopustivo. Promptno bi bio proglašen ustašom, Srpskoj radikalnoj stranci bi – s obzirom na sadašnji politički kontekst u regionu – rejting još malo narastao. Najzad, i najvažnije: Šešelj bi se svom snagom obrušio na Vučića – više ga ne bi hvalio kao što ga hvali otkako se vratio iz Haga („pošten“, „pametan“), a Tomislav Nikolić bi mogao da odahne.
Usred rasplamsavanja sveopšte iracionalnosti oko Oluje, Dačić je, kao šef diplomatije i predsedavajući OEBS-u, načinio jedan prilično razuman korak. Koliko god taj korak delovao samo kurtoazno i, možda, ne bi imao nekog efekta, to je bilo iskazivanje elementarne normalnosti: ponudio je hrvatskoj koleginici Vesni Pusić pomoć u vezi sa željenim spasavanjem hrvatskog građanina kojem otmičari džihadisti prete odrubljivanjem glave. Pusićka se zahvalila.
Dakle, odbila je. Može se razumeti što je Zoran Milanović odbio Vučićevu inicijativu za ustanovljavanjem zajedničkog regionalnog dana posvećenog žrtvama ratova devedesetih, bez obzira na njihovu nacionalnost. Milanović, kao i Vučić, vodi računa o rejtingu i ne želi da bude proglašen četnikom. Pusićka se već teže može razumeti, bez obzira na predizbornu kampanju u Hrvatskoj. „Od Srba ni lek“, to je, suštinski, poruka osobe koja se predstavlja kao oličenje „druge Hrvatske“ i koja se kandidovala za generalnu sekretarku Ujedinjenih nacija.
Šešelj je, izgleda, prihvatljiviji. Koliko god se hrvatski zvaničnici skandalizovali njegovim glupostima, njima u suštini odgovara stanje stvari koje takve gluposti produkuju. Naročito u vreme kampanje.
Stvari obično bivaju lakše kad prođu izbori, bilo gde na svetu, pa valja očekivati relaksaciju između Zagreba i Beograda kakav god bio ishod glasanja u Hrvatskoj. Onda ćemo moći da se okrenemo stvarima od kojih se živi, putu ka EU… Na kojem Srbija ima podršku Hrvatske. Zar sumnjati u to?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
