Odlazak Putina

Cvetković ne samo da nije nikud otišao nego se prošle sedmice na političkoj pozornici pojavio kao vaskrsli Hrist. Nikad samouvereniji. Ono što je štampi nedostajalo u praćenju njegove političke sudbine bilo je zapravo ono jedino što joj ne sme nedostajati da bi se mogla zvati svojim imenom: nedostajala joj je proverena informacija. To joj je bilo sakriveno, i debakl je bio neminovan. Osim, čini nam se, u jednom slučaju. Tog jutra, prošloga ponedeljka, pre nego što će Cvetković, dakle, saopštiti da Dinkić mora napustiti Vladu, Dragoljub je Žarković u svome redovnom komentaru manje-više tačno predvideo razvoj događaja, i to, da paradoks bude veći, u listu koji je danima vodio kampanju protiv Cvetkovića. Sticao se utisak da nije bio specijalno brifovan, i da su njegovi zaključci izlazili iz analize. Spasao je čast profesije, nema šta, i treba mu odati priznanje.

Iz afere Dinkić mnogi, međutim, mogu naučiti ponešto, ne samo – ako bude htela – štampa. Možda, najpre, zapravo sam Dinkić. On se, doduše, prikazao kao dobar đak već u času kad je na njemu primenjivana šok-terapija. Na licu mesta odbacio je svoje oprobane alate destrukcije i samovolje, prodao je na neki način samoga sebe onakvog kakav je bio, i dao proklamacije da će poštovati Koaliciju, Vladu, Parlament, Tadića, naše evropske poslove, ekonomski oporavak. Majstor meteža postao je protomajstor poretka. Bilo bi nepravedno ne reći da je ta koncilijantnost zvučala odgovorno i zrelo. Vodila je računa o širim potrebama, i centralnim zadacima društva. Da li će se, međutim, ta odgovornost i ta zrelost pokazati zakasnelima, drugo je pitanje. Dinkić se partnerima bio popeo na glavu i znalo se da su čekali momenat da ga se reše. Prvu godinu-dve Vlade proveo je u neprijateljskim odnosima sa Dačićem. Zamerio se Rusima. Prošle jeseni zakačio se s Vojvođanima. Sada s demokratama. Ako ga i budu zadržali u Koaliciji neće proći bez ograničavanja suvereniteta. Prvi test Dinkićeve izdržljivosti u toj novoj poziciji je famozna rekonstrukcija Vlade. Mesto ministra ekonomije, na primer, pokušaće da iz ruku njegove partije uzme premijer za sebe lično. Dr Stanković, takođe, u ovom času ima minimum šansi da dobije ministarstvo zdravlja jer njegov dosije, koji je zasmetao civilnom sektoru, u nešto širem izdanju poseduje i vodeća strana Koalicije. Odlazak šefa G17 u opoziciju pojaviće se, tako, u ovim novim okolnostima kao pitanje časti, manje kao političko pitanje. Ali tek tamo – u opoziciji – on nema šta da traži: bio bi strano telo. Bogeyman, ničiji sin. Još kad Stratedžik marketing dva-triput ponovi da je ispod cenzusa, njegov manevarski prostor suziće se na veličinu vrha čiode. On bi, zato, mogao biti poslednji koji će napustiti ovu koaliciju.

Dinkić, upravo on, naterao je Cvetkovića da shvati da tamo gde vlada konfuzija nema vladavine. Drugim rečima, Cvetković je u ponedeljak 14. februara 2011. postao ono što je trebalo da postane još u ponedeljak 7. jula 2008, kad je preuzeo Vladu: postao je premijer. Postao je svestan sebe kao premijera, i ne manje važno, svesni premijera postali su napokon i članovi njegovoga kabineta. Kakva dramatična razlika u odnosu na situacije koje opisuju ozbiljni ljudi koji su ga ranije sretali! Imao je slobodnog vremena do mile volje. Ili, kada mu je – pre samo desetak dana – Tomica Milosavljević podnosio ostavku, svom dotadašnjem ministru iskreno se poverio: Da znate da Vam zavidim! Danas ta rečenica više nije zamisliva. Cvetković liči na čoveka s početka a ne s kraja mandata. Otud i rekonstrukcija Vlade u ovom trenutku dolazi kao prirodna stvar: promenjeni premijer treba promenjenu vladu, za dalje odlučne korake u reformama. E, sad tek možda dolaze prava iskušenja, razmaženi Dačić na prvom koraku. Odnekud on misli da je moguće biti odličan ministar u lošoj vladi, i neprestano uverava javnost da je to upravo njegov slučaj. Vara se. Ako ne uspe premijer, kako bi to mogao onaj koji ga zamenjuje. Zato se očekuje da njegovi socijalisti podrže suštinske promene u Vladi ne cenjkajući se oko ovog ili onog imena.

Kako se ispostavlja, sa aferom Dinkić odigralo se mnogo više nego što na prvi pogled izgleda. Menja se politička scena. Neki veliki igrači odjednom su se našli u senci. Tako se izgubio Jeremić, Pajtić očajnički traži neku ulogu za sebe, Petrović je u pozadini ali sa sve manje uticaja. Jedino je jasno da je Đilas izbio na poziciju broj dva, i da je negde u tome društvu Šutanovac. Nejaki Boris očigledno je, međutim, bio i ostao glavni čovek akcije; ponovo je demonstrirao da je vešt tehnolog vlasti, da zna preseći, i pobediti. Ličio je na onoga koji je rešio Bodrum, koji je Koštunici okrenuo leđa, koji je izgurao rezoluciju o Srebrenici, otišao na Ovčaru. Sad je pokazao tu vrstu odlučnosti sa Dinkićem. Potvrdio je politički primat, i mogao je posle svega, mirno, na Dan državnosti u svom ofisu ručati sa Novakom Đokovićem.

Ali, gde su tu promene? One su, pre svega, u činjenici da je predsednik, sa tom svojom obnovljenom snagom, ojačao premijera u meri koja dosad nije bila poznata ni jednom ni drugom. Možda prisustvujemo važnom procesu: kraju srpske verzije putinizma, koji je opterećivao institucije, tu i tamo derogirao ustav, u svakom slučaju problematičnom i upitnom činio ovdašnju demokratiju. Zna se o čemu govorimo. Tadić je bio alfa i omega, i premijer i predsednik, i otac i majka, sve i svja. Negde pre godinu dana, u jednome razgovoru s glavnim urednicima, upravo on je spomenuo da ga narod tu i tamo priupita zašto se ne posluži prosvećenom diktaturom kao najefikasnijim oblikom vladavine za Srbiju. Otkud mu je pala na um baš ta epizoda možda bi znao Frojd, ali mi podsećamo na nju upravo sad kad predsednik izgleda rešen stvar pokrenuti u drugom pravcu od tog narodnog pitanja. Ako je, naime, i suflirao Cvetkoviću oko Dinkića, radio je to sa jasnom namerom da mu podigne poljuljani autoritet. Više, zapravo, njemu kao premijeru nego njemu kao Cvetkoviću. Dinkić je bio jedna opasnost, ali za vrat duva Nikolić, može ga čekati samo s jakom i samostalnom vladom. Pri tom, on nikom ne ustupa svoje odgovornosti, nego samo vraća jedan broj onih koje nisu bile njegove. I ako afera Dinkić ne bude imala drugih dobrih posledica, ova bi mogla biti upravo jedna takva.