Afera Oktobarski saloon dobila je očekivani epilog. Doskorašnjoj direktorki Kulturnog centra Miji David naglo su podneli ostavku, a na ekspresno upražnjeno mesto je – kao u onom starom filmu, umal’ ne rekoh vicu – postavljena službenica PTT, zovoma Ivona Jeftić. Nemam ja ništa protiv službenica PTT, ama, sve se nešto pitam – ako je već rečena dama poželela da bude direktorka, a partijski joj drugovi ispunili želju, nije li bilo prirodnije da je postave za direktorku pošte? Bilo bi prirodnije, fakat! Može biti da ni nova direktorka KCB-a ne bi imala ništa protiv, ali pošta je pošta – ustanova je to od velikog državnog značaja (i još veće plate) – pa je ta pozicija rezervisana za jebenije igrače od Ivone, srećni joj i dugi bili direktorski dani.
Nisam ja džaba juče pisao o policajima koji nasumičnim legitimisanjem vozača pokušavaju da stvore iluziju da država Srbija postoji i da vodi računa o svojim državljanima. Slično policajima – samo mnogo bolje plaćen – postupa i gradski sekretar za kulturu, takozvani Vukosavljević, čije sam objašnjenje situacije oko Oktobarskog salona juče imao čast pročitati u nekim novinčinama. U prvom sloju i na prvi pogled – svaka je Vukosavljeviću ka vladici. Sve razložno! Sve opštenarodno! Sve kako Bog zapoveda! A opet, ispod prvog sloja i prvog pogleda lepo se vidi iscereno lice palanke. Šta nam kažu usta tog lica? Evo šta kažu, čestnejši poklonici Oktobarskog saloona: Mi smo sad „na vlasti“, mi ćemo Oktobarski salon urediti po meri naše skudoumnosti, vratićemo izložbene prostore jurodivim mazalima iz Svrljiga i Surdulice, nećete nas vi više trovati degenerisanom umetnošću trulog Zapada. I tačka.
Ne bi verovatno gradski sekretar zazirao ni od toga da ovo što sam rekao ja kaže on, ali vremena su se, na Crveni Ban, promenila; šef parade, Overlord, insistira na demokratičnosti i proceduralnosti. Mora se govoriti rečnikom uljuđenog, trulog Zapada.
Zbog svega rečenog Miloševićev mi je zeman bio nekako podnošljiviji. Hoću da kažem: njegovi satrapi nisu glumatali, nego su otvoreno i brutalno nametali svoju (ne)volju. Dođe, recimo, nepoćudni čovek ujutru na posao i pred vratima kancelarije zatekne kutiju sa ličnim stvarima. A u kancelariji – već sedi novi dilber sa čačkalicom u ustima i belim čarapama na nogama. Nije to bilo dobro, daleko od toga (videli smo, konačno, na šta je izašlo), ali bar nije bilo licemerno i – što je još važnije – izazivalo je otpor u „širokim narodnim masama“. A sad – kako da se pobuniš protiv evropeizovanih satrapa. Ne ide, brate. Prva bi Evropa graknula da to nije u redu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.