U jednom od svojih svakodnevnih pokušaja da – onako, krajnje velikodušno, prepun istinske brige i profesionalnog razumevanja – izađe u susret ključaloj znatiželji srpskih žurnalista vezanoj za lik mu i delo, kancelar Vučić je – tu, pre neki dan – na pitanje novinara šta misli o optužbama da ga ima previše u medijima, odgovorio da sa tim on ne bavi („time se bavi moja služba“), ali da je siguran da su mu „gostovanja na TV ređa od svih premijera.“
E, tu su proključali recidivi moje nekada snažne novinarske znatiželje: sa kim se, upitah sebe, Vučić upoređivao ne bi li stigao do tako ubedljive poente? Koji premijeri? Kada?
Pretpostavljam da nije mislio na Antu Markovića, Veselina Đuranovića ili Milku Planinc. Mora da se poredio sa srpskim predsednicima vlade. Dakle, Zelenović, Božović, Šainović, Marjanović. Neće biti. Oni, sećamo se, nisu gostovali na televizijama. Znalo se ko se tada obraćao narodu. Dabome, Milošević. Svih onih pet ili šest puta, zapravo. Ali on tada nije gostovao ni u jednom studiju, već je to što je imao, kazao u kameru stojeći pored one famozne vazne na dežurnoj komodi, ili sedeći na omiljenom mu kanabetu. A Vučelić bi – ono jednom – kao, nešto pitao…
Otpada i ta varijanta. Preostaju Đinđić, Živković, Koštunica i Cvetković. Prvi je voleo novinare, drugog nisu voleli novinari, trećeg nisu zanimali mediji, za četvrtog se mediji nisu interesovali… Hm, neumesno i neubedljivo, iz raznih razloga, za poređenje.
Da nije kancelar mislio na Dačića? Tu, doduše, ima materijala, mnogo ga je bilo po televizijama. Sa razlogom, a posebno, bez razloga. Dačić, avaj, nije bio baš premijer, zar ne? Bio je prvi do PPV (pravi predsednik vlade), te se to onda ne pika…
Preostaju Vučićeve inostrane kolege. Tu je konkurencija već ozbiljnija. Aktuelnih podataka o njihovom prisustvu na TV, nažalost, nemam. Znam kako je bilo pri kraju prošlog veka.
Beše mi, uz ostalo, u opisu spoljnopolitičkih zadataka da pratim šta se dešava u „mom sektoru“ i, eventualno, da dobijem intervju od tamošnjih političara. Dakle, po sećanju: premijeri u Velikoj Britaniji (Tačerova, Mejdžor i Bler), u Nemačkoj (Šmit i Kol), u Austriji (Krajski), u Italiji (Kraksi i Andreoti) davali su velike televizijske intervjue četiri-pet puta godišnje. Evren u Turskoj i Jaruzelski u Poljskoj, dva-tri za ceo mandat!
Ili, Ričard Nikson – za svojih šest turbulentnih godina u Beloj kući (rat u Vijetnamu, „Pentagonski papiri“, Mirovna konferencija u Parizu, bombardovanje Hanoja, istorijski put u Moskvu i Peking, afera „Votergejt“, ostavka…) – samo se 37 puta obratio naciji putem televizije!
Odgovor na pitanje ima li kancelara Vučića previše u medijima se nalazi u kombinaciji dve radnje: pogled u televizor i štikliranje. Prosta računska radnja, poput one kojom su smanjene plate i penzije. Samo obrnuto.
Kako god, kancelar tvrdi da sa svojim prisustvom u medijima – nema veze.
Rabota je to, očito, onih iz njegovog kabineta i nekih ljudi iz medija. Prvi to čine da bi zaradili platu, drugi da bi imali za platu. Udarnički, na istom zadatku…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
