Danas ćemo da ćeramo komendiju i da udaramo brigu na veselje. Vidite valjda da od ozbiljnosti vajde nema. Naročito kad je ta ozbiljnost lažna i odglumljena. To je u neku ruku i tema naše današnje kolumne. Svakako ste po novinčinama nailazili na lamente o starim, dobrim, patrijarhalnim vremenima, kada su se poštovali stariji i kada se „znao svaki red“. Takođe ste, pretpostavljam, upoznati i sa delima ča-Janka Veselinovića, Milorada T. Šapčanina i drugih velikana srpske patrijarhalnosti, a da i ne pominjem napise tipa „Beograd nekad i sad“, prepune idiličnih slika „iz društvenog i porodičnog života u Srbiji XIX veka.“ I pročaja.
Da sve to nije bilo tako patrijarhalno, još manje idilično, a da se u Srbiji stariji nikada nisu poštovali, niti se znao ikakav red, ali da je znalo da bude i te kako zanimljivo, pokazao je Đorgovićev feljton o dnevnicima Nikole Krstića, učenog prečanina, koga je rodoljublje – mlađahnog, punog vatrene želje da radi na polzu otečestva – dovelo u Serbiju. Brzo je, međutim, Nikola shvatio da stvari u otečestvu i nisu baš onakve kakvima ih je zamišljao, još brže je Nikola skontao da su – baš kao i danas – vatreno rodoljublje i „oslobodilački“ zilotizam najobičnija dimna zavesa za nerad, lopovluk i murdarluk, ali – šta će kud će – ostao je zauvek u Serbiji, u nadi da će se stvari s vremenom popravljati i da će se otečestvo jednoga dana pretvoriti u uređenu državu.
Uzalud, kako vidimo, behu sve nade njegove. Svejedno, u svojim je dnevnicima Kostić ostavio podosta građe za jednu nenapisanu istoriju koja bi se i-ha-ha razlikovala od istorija koje nam podastiru tokom školovanja i – kasnije – u novinskim feljtonima. Ali bilo bi krajnje pogrešno – a i ja sam napravio tu grešku – Nikolu Kostića zamišljati kao suvoparnog, državotvornog pedanta, preteču DSS-a, koji dane provodi utonuo u duhovnost, u neprestano čitanje i pisanje. Ono, fakat, da ne grešimo dušu, čitao je Nikola, pisao takođe, ali – kako su nam njegovi intimni dnevnici otkrili – nije bio s raskida da potraži utehu i u zemaljskim zadovoljstvima, da ne okolišim – u vanbračnom guženju uglednih dama.
Ne morališem, daleko od toga. Naprotiv! A Kostićeva seksualna revolucionarnost me je baš onako razgalila, a u izvesnom smislu, i ispunila ponosom. Jer, priznaćete, malo je naroda koji se mogu pohvaliti da njihov predsednik akademije nauka iz naučne skrupuloznosti nije iscepao stranice dnevnika na kojima – profesor pravnog univerziteta – do u detalje opisuje kako mu je, u sopstvenoj kući, guzio ženu. A šta ćeš tek ti, Pančićeva omoriko, reći kad čuješ da je Kostić tvoju kumu trtio, dok je tvoj kum „proučavao biljke u bašti“. Šta da se radi, ljudi moji. Pala kuma „u ekstaz“. A što li smo mi, ovako džumle, još uvek „u ekstazu“, to, da budem iskren, ne znam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
