Palanka filozofije

Kako je veliki mislilac, hrišćanski personalista Nikolaj Berđajev ne samo za raj i pakao nego i za Sveto trojstvo otkrivalački govorio da predstavlja „simboliku duhovnog iskustva“, a ne realna mesta ili realna lica, tako i Konstantinović reč 'palanka' koristi kao pojam, kao simbol, a ne kao toponim – dakle, kao pojam za jedan fenomen duhovnog iskustva (koje sprečava duhovno iskustvo), a ne za, kako to Ćirjaković tvrdi, odiozno potkazivanje varošica, države ili nacije kojoj bi duh palanke bio svojstven kao egzistencijalni atribut. Jer upravo to, to kad jednu naciju smatramo oličenjem duha palanke, predstavlja ideal-primer palanačkog shvatanja i mržnje.

Konstantinović nedvosmisleno kaže: „Nema zemlje u kojoj duh palanke nije moguć.“ Ovde, zemlja jeste i država, ali i tlo. Dakle, nema klase, društvene grupe, nema ideologije (od komunizma do neoliberalizma) niti politike, područja rada ili odnosa, koje duh palanke ne bi mogao da uzme pod svoje. Konstantinovićeva veličanstvena knjiga i jeste o mehanizmima odricanja duha od sebe, od sopstvene stvaralačke pustolovine, i srljanja u vlažnost i toplinu fašizma palanke, koji neupitno nudi jednom zasvagda date odgovore čak i na pitanja koja će tek biti postavljana.

„Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin“, veli Ćirjaković.

Koliko logičkih grešaka već u premisi! (Zašto bi Ćirjaković uopšte sopstveni duh uterivao u verovanje u nešto za šta drži da je nestvarno ili pogrešno?) Konstantinović nigde ne piše da se „zloduh“ otelotvorio u Srbiji. To je lako dokazivo kao neistina. To je činjenična greška. A sa davanjem sebi prava na činjenične greške prisvaja se i pravo na pogrešno zaključivanje i opako delovanje.

Konstantinović piše o srpskom nacizmu, kao što su drugi pisali o nemačkom i japanskom nacizmu ili italijanskom fašizmu, kao što se može s pravom pisati o francuskom nacizmu i britanskom nacizmu itd, ali Konstantinović nikada i nigde nije tvrdio da je Srbija palanka ili da je srpska kultura palanačka! To bi bilo autorsko samoubistvo pisca knjige „Filosofija palanke“.

(A što se samog naslova tiče, evo, da i to obznanimo po prvi put, autor sintagme „filozofija palanke“ jeste Ivo Andrić. Treba i čitati, a ne samo pisati!)

Konstantinović govori o univerzalnom problemu palanke, navodeći za to primere iz srpske kulture. Osim toga, Konstantinović oduševljeno navodi i izvanredne primere otpora palanci u srpskoj kulturi, primere tvoračkog i slobodarskog podviga, od NJegoša do Disa! „Filosofija palanke“ je stoga, pre svega, knjiga protiv duha mržnje prema životu (koji je bit duha palanke), knjiga-ohrabrenje na autentičan život i oduševljenje. Moram, nažalost, da konstatujem da o toj suštini ove knjige ni slova nisu napisali oni koji su je dosad hvalili.

„Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv 'srpskog nacizma' ili sredstvo za 'nacifikovanje' Srba? Pomaže li 'Filosofija palanke' da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikad nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati? 'Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti', piše Konstantinović. Palanački svet 'ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti', pita se retorički Ćirjaković, u pitanjima već zaključujući.

Ono što Konstantinović govori o odlikama duha palanke i u srpskoj kulturi, Ćirjaković mu pripisuje kao da govori o odlikama srpskog naroda i same Srbije (sic!). Kad Konstantinović kaže „istorija nas je zaboravila“, on ne izriče vrednosni sud, kako to sugeriše Ćirjaković, nego citira mnjenje samog duha palanke.

Istina je, međutim, gorka istina, da su pojedini obožavaoci (sic!) Konstantinovićeve knjige, među nekadašnjim njegovim drugosrbijanskim saborcima protiv rata, odvratno upotrebili univerzalne zaključke „Filosofije palanke“ o lukavstvu i metamorfozama duha palanke, kao dokaze o fašistoidnosti duha same srpske kulture i tobožnje biti Srbije kao zajednice „zaboravljene od istorije“. To, dame i gospodo, nije ništa drugo do fašizam duha palanke, koji progovara u stilu konačnog odgovora i priziva konačno rešenje!

Gl1 Konstantinović piše o srpskom nacizmu, ali nikada i nigde nije tvrdio da je Srbija palanka ili da je srpska kultura palanačka

Gl2 Ono što Konstantinović govori o odlikama duha palanke i u srpskoj kulturi, Ćirjaković mu pripisuje kao da govori o odlikama srpskog naroda i same Srbije

Povodom Svetskog dana igre, 29. aprila