Papa Franja

Nizom presedana kojima prokopava tek započeti papski puteljak i drukčiji pravac hrišćanstva u svetu, Franja nam pokazuje šta zapravo znači otkloniti se od vlasti koju ti obezbeđuje neupitna funkcija i, osim toga, kako se koristi upitna moć da bi se promenilo stolećima okoštavano mišljenje jedne od najuticajnijih, ako ne i najuticajnije insitucije u svetu, Katoličke crkve.

Već na početku svog pontifikata, na samoj inauguraciji, aktuelni papa je poslao svetu jasne spoljašnje znake koji su tada samo naveštavali moguće unutrašnje motive i drame, za koje danas, posle nepune dve njegove vatikanske godine, uviđamo da su im bili i ostali istinska osnova.

Papa je pozvao na ceremoniju Vaseljenskog patrijarha, i tu su se izljubili i zagrlili, bez pompe, ali svečano. Papa je odbio da nosi skupocene crvene cipelice i da oko vrata okači papski zlatni lanac sa zlatnim krstom, kakav nose svi biskupi i episkopi koji drže do sebe, a koji ih upodobljuje poput šanera i krimosa od ugleda, sa zlatnim kajlama oko šije.

Papa dolazi iz Argentine, kao prvi vanevropski papa posle više od jednog milenijuma. Ali to ne bi značilo ništa kad on u svojim činovima ne bi kritički ukazivao na ono drevno i danas tajno sećanje na Kolumbovu fascinaciju dobrotom ljudi koje je zatekao u Novom svetu i njihovim zlatom, rekavši: oni ne znaju za posedovanje i biće dobri robovi. Zato papa Franja odbija da nosi zlato i da slavi zlato.

Zašto je uzeo ime kojim se pre njega nije zvao nijedan papa, jasno znamo tek od onog časa kad je utešio jedno ražalošćeno dete, objasnivši mu da je duša njegovog uginulog psa našla rajsko naselje. Istina, dakle, postoji da bi se sprečile dečje suze i patnje. To je poruka i svetog Franje Asiškog, prema kojem papa uzima ime – sveca koji razgovara s pticama i hrani zveri, kao što to čini i Serafim Sarovski, iz čijih mršavih šaka jedu pregladneli medvedi.

Frapantnom porukom da i životinje imaju dušu – a ta se istina krije već u njihovom imenu (eto kako više ne znamo da vidimo ni ono što je očigledno!) – papa je počeo ozbiljno da kruni dogmu.

Da, tvrdio je da je teorija evolucije kompatibilna sa verovanjem; krstio je dete nevenčanih roditelja! oprao noge ubicama, bacio anatemu na mafijaše, rekavši da su otpadnici od vere i Crkve; poskidao je s vlasti, sasvim tiho, bez žuči, zatečeni vatikanski kler; dao da se desetine sveštenika odvedu u pritvor pod ozbiljnom sumnjom pedofilije, objasnio da biti gej nije greh i, na kraju, ali ne na poslednjem mestu, izjavio da ne veruje u katoličkog Boga, jer tako nešto niti je ikad egzistiralo, niti može da egzistira. To, dakle, više nisu puke reči, nego jasan i nevosmislen poziv na novu praksu onima koji sebe smatraju hrišćanima.

O svemu se tome govori, ali se ne govori o suštinskoj crti karaktera novog pape, o tome da je svoje lice okrenuo prema siromašnima, obespravljenima i ojađenima, pokušavajući da tamo usmeri pogled Crkve, čiju strukturu počinje da menja, sledeći primer čoveka Isusa, a ne obogotvorenog Hristosa. Jer, ovaj prvi je iskreni učitelj čoveka i društva, neprijatelj narodâ, gomile i dogmi, fosilizovanog mišljenja i dresiranih želja, a propatio je istinu. Ponovimo ovaj krešendo – propatio istinu!

Od hrišćanske vere i Crkve se traži da svoje značenje dokažu pred ljudskim zadatkom i ljudskom zajednicom, pisao je Gustavo Gutijeres, jedan od utemeljivača (latinoameričke) teologije oslobođenja, kako ju je sam imenovao. To je, u stvari, temelj promenama kojima papa Franja uzdrmava Vatikan: teologijom oslobođenja za oslobođenje teologije! Nije stoga nimalo slučajno da se već početkom septembra 2013. godine papa Franja, jezuita, sastao upravo sa dominikancem Gutijeresom, a da su katolički listovi, ako su o tome uopšte pisali, čitaocima jasno stavili do znanja da je ovaj susret „strogo privatnog karaktera“. Kakav nonsens!

Dosadašnja dela novog pape, koji dolazi iz Novog sveta, osveštavaju krv ubijene njegove braće sveštenika i monahinja koji su, tokom diktatorskih režima u Latinskoj Americi, bili pobornici teologije oslobođenja, a zbog toga ih je osuđivao i ekskomunicirao sam vrh Katoličke, a blatila ih je i CIA.

Jedan od umorenih mučenika, nadbiskup Oskar Romero pisao je: „Crkvu progone kad uistinu želi da bude Crkva Isusa Hrista. A dok nagoveštava spasenje na onom svetu, ne uranjajući sama u realne probleme ovog sveta, poštuju je i hvale, čak je obasipaju privilegijama. Ako, pak, ostaje verna svom poslanju i ukazuje na greh koji toliki broj ljudi baca u bedu, ako navešćuje nadu u pravedniji i ljudskiji svet, progone je i kleveću, nazivaju je subverzivnom i komunističkom.“

S jedne strane, nalazi se Veliki inkvizitor, otelovljen u Pantokratoru, s druge strane – nezaštićeni, popljuvani, bičevani i razapeti Isus. Kako je o tome jasno pisao Krleža, a sve do smrti voleo da citira Mirko Đorđević: „Isus je astralni, zvijezdani ljiljan u mučionici Velikog inkvizitora, i tako će on stajati pred nama i to će biti opomena.“

Nasuprot Velikom inkvizitoru, a u zvezdanom, astralnom znaku, izgleda da govori i dela papa Franja.