Ovom društvu nasušno je potrebno da od gejeva i lezbejki dobije više nego što mu oni daju. Krv njihova prolivana je po pločnicima naših gradova, na svojim telima nose oni masnice i ožiljke, a na dušama uvrede i patnje, ali, to je ono što ovo i ovakvo društvo ima da im ponudi, ono čime ih kažnjava za sopstveno neznanje, za sopstvena ograničenja. U ime te krvi, ožiljaka i kletvi, protiv neznanja i sujeverja, lezbejke, gejevi, transseksualci, borci za rodnu i polnu ravnopravnost, najzad bi trebalo da počnu da misle!
Uzmimo, na primer, pravnu borbu za zakon o sklapanju braka istopolnih, tačnije, istorodnih lica. Uzmimo, nadalje, u obzir i zalaganje za pravo na usvajanje dece od strane istopolnih bračnih partnera ili partnerki! Šta tu primećujemo? Ništa drugo do preuzimanje jednog već postojećeg modela, modela koji se preslikava. Pri tom, gejevi i lezbejke kažu: hoćemo samo da živimo kao sav normalan svet. A da li je svet normalan s tim i takvim modelima braka i porodičnog vaspitavanja dece, s tim i takvim odnosima kapitala i rada?
Gej aktivista, onako kako nam se poglavito sam predstavlja, izražava želju jednog malograđanina. I to je jedna od tajni našeg društvenog i civilizacijskog neuspeha.
Borba gejeva i lezbejki nije nikakva borba ukoliko je samo borba za primenjivanje usvojenih društvenih normi i modela na gej populaciju, ukoliko je samo borba za inkluziju. Borba za ova prava morala bi neizostavno biti i borba za prava deteta, koja bi se mogla proširiti i osnažiti uspostavljanjem novih obrazovnih modela, primenjivanih potom i od strane heteroseksulanih roditelja. Razliku, dakle, treba promišljati i produbiti, a ne prikrivati!
Ali, o kakvoj je razlici reč, to je temeljno pitanje. Nije, naime, reč tek o razlici u seksualnoj orijentaciji, u vrsti objekta požude! Reč je o razlici u idejama o udruživanju ljudi i oblicima njihove saradnje, te podizanja novih generacija. Nije valjda da gej aktivista biva prebijan samo zato što žudi za drugačijim vidom erotskog objekta! Pa to je viđenje slepaca! Ta krv proliva se iz straha pred baukom potencijala ozbiljnih društvenih promena.
Najveći broj gejeva i lezbejki nevidljiv je u društvu, i nalazi se na najnižoj klasnoj lestvici, kao i većina heteroseksualnog stanovništva. Za razliku od portparola i funkcionera nevladinih organizacija koje se bore za rodnu i seksualnu ravnopravnost, naime, za pričešće jedne manjinske populacije u (malo)građanskim ceremonijama, po svim pravilima kapitalističkog privređivanja, ogromna većina gejeva i lezbejki, poniženih i uvređenih, anonimnih i niščih, nosi u sebi potencijal jedne sasvim drugačije promene, koja se ne bazira tek na iskustvu homoerotičkom, nego, pre svega, na iskustvu istinske žrtve! Vaše rane zahtevaju vaše ideje!
Stoga, između Parade ponosa i Parade pobede ima bitnih sličnosti. Povodom sedamdesete godišnjice oslobođenja Beograda od nacističkog okupatora i njegovih domaćih saveznika, na predstojećoj paradi biće i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Ali, kakve veze ima Putin s onim uglavnom anonimnim ljudima koji su se pre sedamdeset godina nesebično borili, dajući živote za slobodu Evrope od industrije smrti: Putin, jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi današnjeg sveta.
Evo šta o njemu, vrlo precizno, u intervjuu za Špigl, zapaža Marta Heler: „Rusija je gurnuta ka diktaturi već od drugog predsedničkog Putinovog mandata. Najpre se govorilo da on hoće dirigovanu demokratiju… Potom se povela reč o diktaturi zakona… Ali, taj zakon je Putin. To se najpre iskazalo u obliku homofobije… Zatim, kao ograničavanje nezavisnih medija. Ubijani su novinari… Korak po korak, sistem se zatvorio… Putin uopšte i ne primećuje da koristi staljinistički rečnik…“
Dakle, proslava antifašizma, tog neizostavnog stuba svakog budućeg humanog društva, ovde će biti u znaku jedne diktature. A kako najavljuje savetnik predsednika naše republike, profesor prava Oliver Antić, narednih godina ikonografiju ove parade krasiće i obeležja četničkog pokreta, pokreta u službi fašizma. Jedna nevolja nikad ne dolazi sama.
Perverziji ove manifestacije, u ovom obliku, u kojem ona gubi svoju želju i svoj smisao, podobno je, na mikroplanu, ono što čine javne ličnosti gejeva i lezbejki koje su preuzele rečnik poslovnih menadžera, odričući se svojih ličnosti i istinske želje potlačene grupe koju predstavljaju, a u službi kapitala i eksploatacije, tek da, na tom mikroplanu, instaliraju uvrežene makromodele međuljudskih odnosa.
Ta i takva paradiranja nisu vesnici novog doba, koje bi trebalo da bude u znaku promene ljudskih odnosa, jer su ti i takvi odnosi, pre sedamdeset i više godina, doveli do nacističkih koncentracionih logora, ali i, pre dve decenije, do logora na teritoriji bivših jugoslovenskih republika. Zato danas tako proročki paraju nebo reči Valtera Benjamina, ali ih na zemlji malo ko čuje: „Kad se budu revolucionisale majke, više neće imati šta da se revolucioniše.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
