Pasuljčinom protiv vrućinčine

Uprkos bogatom iskustvu sa “tropskim vrućinama”, nisam, čestnejši publikume, bio iznad situacije. Kao i ogromnoj većini pacijenata dr Nade Macure, teško mi je pala ova skapsa. Ali i vrućine imaju svojih prednosti. Navode čoveka na melanholična razmišljanja, poput razmišljanja, a da zašto su iste ovakve temperature mnogo bolje podnošene – šta podnošene, prilazile su gotovo nezapaženo – pre, da kažemo, samotridesetak godina, kad nije bilo ni “k” od klima-uređaja, ni “dr” od dr Nade Macure, ni “c” od vojnih cisterni sa vodom raspoređenih po temperaturno najugroženijim lokacijama i – uopšte – pročih olakšivača vreline.

I znate do kakvog sam zaključka došao? Da se ljudski rod pre samo četrdestak godina još nije bio dibidus udaljio od prirode i njenih ciklusa. Moderne tehnologije – apsolvirali smo to ovde u više navrata – samo stvaraju iluziju olakšavanja života, dočim ga u stvarnosti komplikuju. Uzmimo primer jednog od tehnoloških olakšivača života – klima uređaj. I vrapci pod strehom pustoline u Nemanjinoj znaju da klima uređaj, kada hladi neku unutrašnjost, isijava silu vrućine u spoljašnjost. Šta reći o doprinosu vreline bezbrojnih automobilskih motora opštoj, da ne baš kažem sabornoj, vrelini.

Ima tu još jedna stvar. Vo vremja ono nije bilo potrebe da dr Nada Macura savetuje populaciji da ne izlazi u vreme najvećih skapsi jer se niko – bez preke potrebe, naravno – nije udaljavao od staništa i najbližeg komšiluka.

Pošto je vikend-kolumna u principu posvećena lakim temama, sad ću vam opričati kako smo se u vreme moje mladosti (a , bogme, i podugo kasnije) moji drugovi i moja malenkost u Bajinoj Bašti borili protiv neizdrživih “tropskih” vrućina. Evo ovako! Ustajali smo oko sedam izjutra, odlazili u kafanu na kafu, čtenije novina i aktuelna ogovaranja, a onda – već negde oko devet – pravac Drina. Tačnije plaža Rača, koju sam – nadam se – privremeno ovekovečio u mojim pisanijama.

A na plaži Rača – šta? Vlade Kulaš (onaj, ako se sećate, neurohirurg za jagnjeće glavudžice) već pristavio džinovski zemljani lonac u kome se krčka pasulj. Kako ko od ekipe pristiže, u lončinu ubacuje još sinoć spremljen prilog – neko kobasicu, neko parče pršute, neko trista grama junetine, neko svinjski papak, neko suvo rebarce, a neko – ovo je bingo – suvo svinjsko uvo. E, onda se ulazi u Drinu, ladnu kao led, pa ti – kad izađeš – čisto milo da se ogreješe pored Kulašove vatre. I, što reko Haso, tako sto puta. Pasulj bude gotov negde oko sedam uveče, a dotad se ohladi i rakija porinuta u rečni plićak, a ne u zamrzivač. Vrućina, šta to beše?