Danas je na meniju ubitačna mešavina: red dnevne politike, red seljačke političke filozofije. Pa prionimo na posao. Iako su seljački filozofi i te kako skloni svim vrstama materijalnosti i sitnog ćara, njihova filozofija je u suštini idealistička, sledstveno čemu, na primer, Vasa Pelagić i G.V.H. Hegel spadaju u isti filozofski koš.
Ima tu, naravno, i stanovitih razlika, ali ono što povezuje Pelagića i pelagijance i Hegela i hegelijance jeste čvrsto uverenje da svet nema nikakvu realnost, što no se kaže, po sebi, već da je projekcija duha. Hegel je mislio na svetski, Vasa je mislio na njegov, lični, a tako misle i njegovi naslednici. A šta – zakerali su neki svati – ako se svet ne poklapa sa filozofskim sistemom? Ne znam kako je Pelagić odgovorio na to pitanje, Hegel je odgovorio ovako: Tim gore po svet! Izgleda da je bio u pravu. Hegelov sistem je bio bolji.
Dosta je bilo filozofije, prelazimo na politiku. Ovih dana je unutrašnji popečitelj, Stefanović, zablistao u punom sjaju hegelijanskog idealističkog duha. V čjom bilo djelo? Prosula se u ovdašnjoj – i da stvar bude gora, ne samo ovdašnjoj – javnosti vest da Albanci sa Kosova poprilično masovno odlaze u Mađarsku – odatle je lako otići dalje u EU – i da u tu svrhu podnose masovne zahteve za izdavanje srpskih pasoša. Sitne i materijalizmu sklone duše egzodus kosovskih Albanaca su protumačile kao posledicu teške kosovske bede i namere da se iz te bede pobegne bilo kud. Tako bi to, da nam nije popečitelja Stefanovića, bilo prihvaćeno i kod nas i u svetu, nepravda bi po ko zna koji put trijumfovala, da Stefanović nije video bolje i dalje – meni se čini i predaleko – ali ko sam ja da se mešam u Stefanovićeva i Weltgeistova posla. Mogu samo da izrazim žaljenje što Stefanović nije bio popečitelj za Koštuničina vakta. Kakva bi to samo bila obostrana karijera! Kako bi samo Srbija procvetala!
Da ne dužim. Uronivši duboko u filozofsku spekulaciju, Stefanović je spoznao pravu prirodu egzodusa Albanaca. Ne beže Albanci sa Kosova – tako nam je objasnio Stefanović – zato što nemaju šta da jedu, nego zato što im je došlo iz dupeta u glavu, što su uvideli grešku, pa sad hoće da se vrate pod okrilje države Srbije. Sada se ponovo vraćamo na teren filozofije. Seljačke, naravno. To mudroljublje – između ostalih postulata – počiva na dva, nazovimo ih predubeđenja. Predubeđenje prvo je zabluda da na ovom svetu biva ono što se babi sniva, a predubeđenje drugo je da se iz tuđe muke i bede može izvući neka sreća i neki profit. E sad, ako zbog preterivanja Albanaca sa vraćanjem pod okrilje države Srbije, Srbiji ponovo uvedu šengenski režim, pelagijanci će i za to imati spreman odgovor: Šiptari su namerno gladovali da bi nam zabili nož u leđa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
