Pogubnost doručkovanja

Šta me je navelo da promenim odluku? Prizor dilbera koji jede u osam i petnaest ujutru, eto šta. Ovo je do sada bilo nepoznato široj javnosti, a sada otvaram moje crno srce: Ja sam, čestnejši đuturumi, zakleti neprijatelj doručkovanja. Nutricionisti naučavaju da je doručak, je li, najvažniji obrok i da ga nipošto ne treba „preskakati“, ja, međutim, držim da je doručak obrok najopasniji po razvoj ljudskog društva i kulture. Polako, ne trčite pred rudu. Sledi objašnjenje.

Ja sam (spontano) prestao da doručkujem tamo negde, oko osamnaeste godine – otprilike u vreme kada sam prestao da rastem – jer sam uvideo da posle osam sati zdravog sna, čio i odmoran, uopšte nisam gladan i da doručke jedem, štono se kaže, nazor, po navici, zato što „to tako treba“ i zato što tako kažu nutricionisti. I šta? Iako nisam doručkovao najmanje četrdeset godina, ipak sam onako „lep, podebeo“ i (ne računajući diskus herniju) relativno zdrav.

Idemo dalje, nutricionistima uprkos, ja držim da je najvažniji obrok večera – ne, naravno kasna – tu se sa nutricionistima slažem. Jer pazite, zar okrepljenje plodovima zemaljskim nije najpotrebnije na kraju napornog dana (kome je ionako dosta zla njegovoga) i kada je ljudsko biće vaistinu iscrpljeno.

Ovo sam čuo od baba Kurane, ona me je jedne zgode poučila o pogubnostima ranog prežderavanja. „Ti, dijete“ – tako je zborila baba Kurana – „dobro znaš da čovek pobjesni kad se dobro najede. Čovek je živinče, jesti mora, nema tu ništa stidno, ali – tu je baba Kurana podigla prst – da li baš prva pomisao, kad se zorom probudi, treba da mu bude šta će da pojede. Zar ne može da se prvo prekrsti, sačeka podne, da malo dane dušom, da se prisjeti šta je sanjao, da porazmisli šta mu je činiti, a šta jok.“

Da je srpski narod i senat imao bolji sluh i da je umesto populističkog proroka Mitra Tarabića slušao premudru baba Kuranu, bolje bi mu išlo u životu i radu. Evo, smem se kladiti, da su vojvoda Šeljo i Sanda Raškovići Ivić poklonici doručkovanja. Neka demantuju ako nisu. Smem se takođe kladiti da bi i vojvoda i vojvotkinja – da im prva jutarnja pomisao nije „šta pojesti“ – imali vremena da porazmisle šta će raditi ostatkom dana. S punim stomakom se misliti ne može. Može se samo kunjati.