Ponavljači

Ambicioznim srpskim guzicama nigde nije udobnije nego u politici, to je valjda stvar koju ne treba posebno dokazivati, ali ima tu jedno nezgodno “ali”. Politika koja nastaje iz guzice neminovno završava u sranju, ni to valjda ne treba dokazivati. To je već samo po sebi dovoljno loše, ali i od crnjeg ima gore, a to gore je upornost kojom srpski političari proizvode svojih guzičarskih politika – hrpe golih govana – nastoje srpskom narodu i senatu predstaviti kao šampite i krem torte. I to im uvek nekako pođe za rukom. Šta zna narod šta je krempita. Daj šta daš..

Dosta je bilo analnih alegorija. Prelazimo na stvar, to jest na guzičnu politiku u praksi. Ovako to ide. S vremena na vreme, u gotovo pravilnim vremenskim razmacima, srpskim političkim bajagi-elitama porastu apetiti i zinu guzice, pa naprave – šta bi drugo – neko teško sranje; stvore ambijent za masovne pogibije da bi – kada do masovnih pogibija dođe – do neba naricali nad poginulima. Događalo se to više puta u novijoj istoriji Srbije – pre neki dan smo obradili burleskni srpsko-bugarski rat kralja Milana – danas ćemo obraditi period koji svi pamtimo – onaj od kraja osamdesetih do sredine devedesetih obeležen vladavinom SPS-a, partaje koja je još uvek (mada, čini mi se, ne zadugo) i dan-danas na vlasti.

Ne treba, pretpostavljam, da vam podastirem spisak kretenizama i nepočinstava koja je SPS počinio tokom tog perioda, a koja su – po mom skromnom sudu – Srbiju opustošile i unazadile više nego oba svetska rata, samo što unazađivačima i opustošiteljima ništa nije zamereno zato što su, je li, “naši”, Srbi, i što žale naše mrtve, koje su, uzgred rečeno, na posredan način oni poubijali.

I – šta? Nikom ništa! SPS i dalje jaše i čeka novih “pet minuta” koje, iskreno se nadam, neće dočekati, mada – nikad se ne zna, Srbija je ovo – i mada Srbija u izvesnom smislu zaslužuje povratak SPS-a. Zašto sam tako strog prema Srbiji? Zato što oni – parafraziram filozofa – koji iz istorije ne izvuku nikakve pouke moraju da je ponove. Ima li tome leka? Teško! Srpska guzična politika je nalik na glavicu luka prečnika Jupitera. Oljušti čovek jedan sloj da vidi šta je ispod, kad ispod – isto ono što je bilo i u sloju koji je skinuo. Krene dalje, skine još jedan sloj – u nadi da će u tom sloju pronaći uzroke natrulosti prethodnog sloja – ali i tamo nađe samo posledice, to jest trulež. I tako…mic po mic, sloj po sloj, u ljuštenju slojeva srpskog guzičnog luka čoveku prođe život. I to u suzama. A često, bogme, i u krvi.