Štedljivim ljudima sve duže traje, bar to svi znaju, takvi uvek stignu gde su naumili, takvi pogledima štede sve, pa i benzin, pomislih, a onda pomislih da u životu najgore prolaze ljudi koji su u duši škrtice, ali su istovremeno i lakomisleni, a ja spadam u takve. Utom projurih pored skretanja za Osijek, što je bio ohrabrujući znak, ipak napredujem pomislih. Ali to napredovanje, pomislih potom, nije bilo ni prići munjevitosti kojom smo pre, da izračunam, dvadeset i četiri godine, moj stari drug Bursać i ja grabili ka Sisku, a potom i dalje, ka Zagrebu – i to ondašnjim, mestimično neprohodnim pseudoautoputem Bratstvo – Jedinstvo, u stvari malo širom seoskom džadom – pritom se – i to treba spomenuti – zaustavljajući kod svake druge ili treće kafane da ispijanjem rakija i piva proslavio moju iznenadnu nagrađenost, u ono vreme – bar u Srbiji i drugim južnim republikama – uglednom književnom nagradom Željezare Sisak.
Bilo je to, ako se ne varam, septembra hiljadu devetsto osamdeset devete. Na vest da sam, pretpostavljam pukim slučajem, dobio nagradu Željezare Sisak naprosto sam poskočio od radosti. Vrlo brzo sam, međutim, zažalio što sam je dobio; ubrzo mi je postalo jasno da sam tom nagradom, ako ne baš kažnjen, a ono ponižen i uvređen i da sam po ko zna koji put, kukuriknuo pre svitanja. Trčanje pred rudu i kukurikanje pre svitanja oduvek su moja zla kob, pomislih, ništa se tu nije promenilo ni sada, podstarost, kada jedva da imam snage za bilo šta osim za nestrpljenje. Gotovo da ništa više ne želim, ništa ne nameravam da postignem, nekuda mi se više ne ide, ali ni to nisam u stanju da sačekam. Zbog urođene i s vremenom sve nekontrolisanije neuravnoteženosti, ceo mi je život prošao na pogrešnim mestima, u još pogrešnije vreme, bez preterivanja to kažem. Ko je ono od mistika, zapitah se, rekao da nestrpljivci pokušavajući preduhitre Proviđenje, remete ustaljeni poredak stvari zbog čega im, po kazni, redovno izmiču nagrade koje bi, da nisu hitali, dobili, dok ih, istovremeno, kao pouka, sustižu kazne koje možda nisu zaslužili. Božiji putevi nisu naši putevi i Božije misli nisu naše misli, nikada to nama, ljudima neće doći iz dupeta u glavu, pomislih. Jedna od posledica mog abnormalnog nestrpljenja bilo je nepisano, ali gvozdeno pravilo da kad god nešto dobijem, to bude ili prividno, ili prerano, ili prekasno, ili nezasluženo ili više ništa ne vredi ili izgubim više nego što sam dobio ili bude predznak neke nesreće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
