Dok javnost čeka na izveštaj „superveštačenja“ iz Instituta za bezbednost u Vizbadenu i stručnjaka za sudsku medicinu FBI, nad novopronađenim dokaznim materijalima o nerazjašnjenoj smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović (1964 – 1994), što im ih je uputila Komisija za istraživanje ubistava novinara, a za koje se donedavna tvrdilo da su uništeni tokom bombardovanja Beograda 1999. godine, u Bitef teatru prikazuje se pozorišna predstava „O s(a)vesti – esej u pokretu o Dadi Vujasinović“, koju je koncipirala, režirala i izvodi je Sanja Krsmanović Tasić.
Nažalost, ova važna predstava daje se veoma retko, ako će se nadalje uopšte i igrati. Posle premijere, izvedene 7. aprila, u znaku dvadesetogodišnjice Dadine nasilne smrt (ujutru 8. aprila 1994, pronađena je mrtva u svom stanu), prva repriza je odigrana tek posle mesec dana, a druge još nema u najavi.
Sanja Krsmanović Tasić, ispisnica je i, od ranog detinjstva, drugarica Dade Vujasinović. Njena predstava, dorski jednostavna i traurno ozbiljna, prijateljska je posveta duboke naklonosti. Kroz četrnaest pojmova – od kojih pri svakom izvođenju po jedan ostaje neotkriven, kako bi podsećao na mutnu istragu vođenu o ovom bistro osmišljenom i surovo hladnokrvno izvedenom zločinu, o kojem je, kao u hronici najavljene smrti, sve naočigled, izuzev sudskog dokaza – Krsmanovićeva nas, prema redosledu koji diktira publika, vodi kroz život i delo mlade novinarke koja je odlučila da, pod režimom Slobodana Miloševića, jasno i razgovetno svedoči o tom vremenu bezakonja, tačnije, vremenu ozakonjenog masovnog zločina koji je, medijski izvitopereno, javno mnjenje zdušno podržavalo.
Dada Vujasinović, vrsnije i glasnije nego iko drugi tada, pokazala je, u tom kukavičkom dobu, da je hrabrost vrhunska vrlina, bez koje nema istine – da je hrabrost, ta osobina jedinstvene ličnosti, koja ne preza od pretnje i poniženja, koordinatni sistem za uspostavljanje celokupne javnosti. Javnost se, naime, u jednom periodu može držati i o slovu jedne jedine, izuzetne ličnosti.
Pišući o ratnim strahotama, o zločinima u Hrvatskoj i Bosni koje tada čine srpske vojne i paravojne snage, istovremeno, i o kriminalizaciji politike u Srbiji, i političkoj zaštiti najuglednijih kriminalaca, Dada, sopstveni život stavivši na kocku, kocku istine nezaustavljivo baca ka budućnosti. I, evo, posle dvadest godina od njenog ubistva (i dan-danas u sudskim analima zavedenog pod formom suicida), dok se još vrti, tu kocku ćemo možda uzeti u svoje ruke.
Dada Vujasinović velika je ličnost srpske novije istorije. Ta tridesetogodišnja žena skupila je u svoje novinarsko delo svu hrabrost koja je u tom vremenu iščilela iz najuticajnijih institucija i medija ove nacije. Ona je, u tom tamnom vilajetu, s još nekoliko karijatida naše slobodne misli, svu zabašurenu istinu vremena, punu krvi i umorenih nevinih muškaraca, žena i dece, poput Atlasa, držala na svojim plećima.
Na tragu svoje prethodne predstave, u produkciji „Dah teatra“, čija je članica od osnivanja, predstave „Priče hleba i krvi“, o kojoj smo, s dobrim razlozima ne tako povoljno pisali (vidi tekst „Reciklaža i stvaralaštvo“ 31. januar 2013), takođe „eseja u pokretu“, koji se završava fusnotama, o kojima smo rekli da s njima, na kraju, „zapravo počinje istinska predstava“, i da je „taj niz mini etida punih značenja i lepote… uistinu ostvario smisao eseja u pokretu“, posle godinu dana, Sanja Krsmanović Tasić, izvan svoje matične kuće, ostvaruje predstavu koja ne samo što fusnotama počinje nego su one i njen glavni deo (SFRJ, Blok, Godine, Radna/ratna biografija, Etika, Lično, Lada, Čips i pivo, Istraga, Gliste, Utisak, Položaj tela, Govor, Danas), a tek njen kraj, svojevrsni epilog, čini kratkotrajni esej tela u pokretu.
Kažemo, ovo je predstava duboke pošte, ali, da li možemo reći, zajedno s njenom autorkom i performerkom, da je to i predstava duboke odanosti?
Kulminaciona tačka ove predstave jeste onaj produbljeni trenutak tišine, trenutak ili trenuci (analitičkog) ćutanja pred postavljenim pitanjem, sebi i javnosti – pitanjem u kojem se umesto odgovora prostire bezglasnost puna stida. Taj autorefleksivni, autopoetički mig, momenat je najviše iskrenosti, smelosti i istine. Sanja Krsmanović Tasić stoji na sredini scene i pripoveda kako je majci pokojne Dade upravo saopštila da će postaviti ovu predstavu, a majka je Dadina, tu, u dnevnoj sobi, pita: „Sanja (duga stanka), šta si čekala dvadeset godina?“
Naslov „O s(a)vesti“, ukazuje i na jednu individualnu savest, savest bliske osobe koja se dvadeset godina bavi pozorištem a nije izvela predstavu o, politički motivisanom, ubistvu svoje drugarice, i na javnu svest.
Neke stvari, naprosto, moraju se reći u datom času, i ta vremenitost određuje stepen njihove moralnosti. Nije isto kad se o pravdi govori u trenucima kad se za to može biti nepravedno kažnjen, i kad se o istoj stvari govori kad je za njeno istraživanje formirana i državna komisija, i to pod pokroviteljstvom prvog čoveka vlade.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
