Bistar dan danas, svež, pravi dan posle duge gotovo neizdržive vrućine. Po ovakvom danu, danu posle kiša, na moru, na svetlo i sunce izađe sve živo, iz daljine se čuju glasovi kupača, dovikivanje, te motori barki, tako je bilo.
Početak je jula, jedanaestog je godišnjica Srebrenice, jedanaesti 1995. zauvek je odredio šta je bilo pre, a šta posle, stao između kopna i mora, i zadao meru gubitništva u ratovima za uništenje svega postojećeg u Jugoslaviji i stvaranju zemalja Zapadnog Balkana. Ta mera bila je i jeste odlučujuća za doživljavanje onog pre i besćudnosti onoga posle.
U sredu, 19. juna, Fond „Biljana Kovačević Vučo“ treći put je dodelio nagradu, „ustanovljenu kao znak sećanja na hrabru braniteljku ljudskih prava“, nagradu namenjenu onima koji „žive u našoj ulici ili kraju, srećemo ih na pijaci i u pošti, po svemu su obični ljudi, ali su i heroji. Njihovo herojstvo ogleda se u tome što štite prava i dostojanstvo drugih i drugačijih“.
Na Tviteru dobitnika ovogodišnje nagrade Biljana Kovačević Vučo piše: „Najjači čovek na svetu, bravar u putu, oženjen Gordanom, otac Ognjena i pokojne Marije“.
Dabome, reč je o Marijinom ocu, i tvorcu „Marijinog zakona“. Ili, o ozakonjenju jedne tragedije koja ima svoju zakonomernost.
„U junu 2010. godine Slobodanova i Gordanina kćerka Marija Jovanović završila je prvi razred osnovne škole, kada je njen život prekinuo komšija silovatelj o čijoj prošlosti do tada niko ništa nije znao.
U želji da pomogne drugoj deci i da omogući stvaranje uslova da ni jedan drugi roditelj ne proživljava sličnu tragediju, Slobodan Jovanović je započeo kampanju za promenu važećih zakona i za podizanje svesti o problemima seksualnog zlostavljanja i pedofilije. „
I da nijedno drugo dete ne proživi sličnu tragediju.
Nikada nisam razumela šta to znači „običan čovek“, još manje, naravno,“mali čovek“ (to nerazumevanje me prati još od televizijskih serija Radivoja Lole Đukića koje su baratale sa tim pojmom „malog čoveka“. )
Tim pre što biografiji Slobodana Jovanovića prethodi biografija jednog drugog bravara. Te će biti da se veličina zasniva upravo na nerazdelbi između „kontroverznih“ i „poznatih“ ljudi, i svakodnevnih, „običnih“ ljudi.
Tako da mislim da je od značaja da je nagrada „Biljana Kovačević Vučo“ (žiri Miomir Miša Brkić, Aida Ćorović, Milica Đorđević, Oliver Frljić, Saša Janković, Rodoljub Šabić) uvažila upravo Slobodana Jovanovića zato što je to proširenje pojma kako civilnog društva, tako i njegovih aktera. Dakle, od velike je važnosti da je nosilac nagrade, onaj ko nije svakodnevni „igrač“ (jedan od odvratnih izraza u javnoj upotrebi, kao i sve u vezi sa „loptama“, od kojih je jedna upravo u „dvorištu Evropske unije), u polju civilnog društva, pogotovo onog u Beogradu.
Istovremeno, Slobodan Jovanović je i „sledbenik“ velike misije Biljane Kovačević Vučo, koja se sastojala u neprekidnom nastojanju da se uspostavi vladavina prava i da se društvene reforme provedu kroz institucije. YUCOM, organizacija i institucija pravnika za ljudska prava koju, sa saradnicima pravnicima, formira Biljana Kovačević Vučo, jeste „nasleđe“ (sada to zovu „legasi“) koje se sastoji u jedinstvu profesionalizma i aktivizma u oblasti ljudskih prava i civilnoga društva.
Tekovine ove organizacije i Biljane Kovačević Vučo, su, pored, ogromne dnevne pravne aktivnosti na zaštiti pravde i zakonitosti, te stavljanja na raspolaganje ugroženima, i Savezni zakon (2001. ) o amnestiji dezertera rata, te političkih zatvorenika, uključujući i Albance.
Predlog zakona o otvaranju dosijea, nakon koga je uništen njegov promoter u Skupštini, SPO, nije prihvaćen.
„Marijin zakon“, usvojen je posle dvogodišnje borbe, u aprilu mesecu ove godine, u Skupštini Srbije zajedno sa zakonskim rešenjima o sprečavanju seksualnog zlostavljanja maloletnika – ovaj deo zakonskog predloga Slobodana Jovanovića nazvan je „Marijin zakon“. „Želim da naša Marija bude poslednje dete po kome će neki antipedofilski zakon nositi ime, da zakon deluje preventivno, da se bavi uzrocima, a ne posledicama, da osujeti one koji se usude da naškode našoj deci i natera ih da odustanu od zlih namera“, rekao je posle rasprave o Zakonu u Skupštini, Slobodan Jovanović, otac i bravar.
Ne znam da li bi se moglo reći da je svrha zakona i intervencija u stvarnosti, da li bi se moglo reći da je namera zakona i da spreči ponavljanje zločina, ili, ako hoćete, da onemogući isplativost zločina, a to je upravo ono što se tako dugo učilo tokom rata, a i posle „izbijanja mira“, zločin svake vrste je nešto što se isplati, što je korisno i što je nekažnjivo, pogotovo ako se „dešava“ po zakonu.
Evropski parlament 15. januara 2009. godine usvaja Rezoluciju o Srebrenici u kojoj se pozivaju države-članice Evropske unije i zemlje Zapadnog Balkana da obeleže 11. jul kao Dan sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995.
Godine 2005, juna meseca, grupa od osam nevladinih organizacija uputila je Narodnoj skupštini Republike Srbije Deklaraciju o Srebrenici kojom se od države zahtevalo da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, posebno prava žrtava genocida u Srebrenici, kao i da osudi zločin počinjen u naše ime.
Autor ove Deklaracije je i Biljana Kovačević Vučo, kao i Komitet pravnika za ljudska prava.
Znam da je pitanje retorično, ali nije nepotrebno.
Šta bi bilo među nama, sa nama, i povodom nas, u Evropi i svetu da je tada ova Deklaracija prihvaćena, to jeste da je uvažena i institucionalizovana u Skupštini Srbije, i da li bi, njenim prihvatanjem sama institucija Skupštine dobila na snazi presudnoj za vladavinu prava i dobro građana.
Predlog teksta Deklaracije o Srebrenici koji Narodnoj skupštini Republike Srbije podnose nevladine organizacije: Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Beogradski krug, Fond za humanitarno pravo i inicijativa mladih za ljudska prava.
Republika Srbija se obavezuje
– da će razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina;
– da će građanima otvoriti mogućnost da odbace kompromitovane vrednosne stavove, i da će onemogućiti instrumente, aktere i posledice masovnog nasilja iz javnog i društvenog života;
– da će obezbediti vrednosni diskontinuitet sa lošom prošlošću usvajanjem mera i propisa koji će predstavljati pravni okvir za odricanje politike zločina, a kako bi se afirmisao adekvatan sistem vrednosti i reafirmisao izgubljeni osećaj za pravdu;
– da će podsticati takav politički dijalog koji neće otvarati prostor za pravnu institucionalizaciju zločina niti dovoditi u pitanje elementarni smisao kategorija ispravnog, dobrog i pravednog ponašanja…“
Deklaracija nikada nije uvrštena u dnevni red skupštinskih zasedanja, ali je izazvala burnu reakciju u društvu i među političarima. Deklaraciju je podržalo i pedeset nevladinih organizacija iz cele Srbije i veliki broj javnih ličnosti, ali i pojedine političke stranke.
Zahtev da Skupština usvoji Deklaraciju o Srebrenici obnovljen je 2006. i 2007.
„Biljana Kovačević Vučo (l952) je aktivista za zaštitu ljudskih prava u Srbiji. U svojoj dugoj karijeri aktivistkinje mirovnih pokreta i aktivistkinje za zaštitu ljudskih prava bila je, između ostalog, osnivač saveta za ljudska prava Centra za antiratnu akciju u Beogradu i šef SOS linije za pravnu pomoć žrtvama političke diskriminacije, generalni sekretar i šef kancelarije za pravnu pomoć Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i osnivač i predsednica Komiteta za ljudska prava – YUCOM.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
