Povratiti domovinu

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Moje i vaše četvrtvekovno iskustvo na višestranačkim izborima uči nas bez uspeha da najmanje bodova ubiraju uglavnom oni koji najmanje lažu, a najviše oni koji lažu najviše, prikrivaju pogubne posledice svojih dela i raspaljuju nade koje niti mogu niti žele da ostvare, jer kad bi ih ostvarili, najpre bi sebe morali da strpaju na dugogodišnju robiju.

Najzad, da li nam je poznat iko ko je sa vlasti odmaglio jednako siromašan kao kad se na nju uzverao? Ovde nema tog slučaja. Vlast je akcelerator bogaćenja vladajuće klike. A njeno bogaćenje akcelerator je onemoćavanja stanovništva zemlje.

U nekoliko navrata prekinuti su predizborni govori premijera Srbije i koordinatora svih njenih tajnih službi, Aleksandra Vučića, lidera vladajuće stranke, uzvicima: „Gladni smo!“ To su, inače, strogo kontrolisani skupovi. A oni što su zazivali – jednom jedna žena, drugi put grupa penzionera – glasači su SNS-a, pa su u stvari zapomagali: „Hleba, hleba, gospodaru!“

Iz tih grla oteo se, uprkos ideološkoj simpatiji, glas samog habitusa najvećeg broja stanovnika Srbije, kao što iz grla vladajućih političara i tajkuna, dakle, vlasnika ove zemlje, značenje i sintaksu rečenicama kroji logika moći i kapitala – onaj posed koji, u stvari, poseduje te ljude, njihove stranke i firme, a oni su njegovi krstaši, sveti ratnici za koje ne važe zakoni i društvena pravila koja važe za običan svet.

Dublje nego ikad u svojoj istoriji za poslednjih dvesta godina Srbija je danas podeljena na one koji imaju moć odlučivanja i bogatstvo, i na one koji ih biraju a nemaju ništa. U tome je propast. O kakvoj to domovini govorimo, kad ona ima svoje vlasnike?!

Ovde bi, najzad, morala do daha doći reč o povraćaju domovine! Nisam siguran da to mogu da reše ne samo ovi višepartijski izbori, nego višepartijski izbori uopšte, ali nisam siguran ni u to da početak tog zahteva za povraćajem domovine njenim građankama i građanima ne počinje, ipak, na višestranačkim izborima u ovakvom kulturalno-političkom kontekstu Evrope.

Osnovno je da postoji među ljudima glad života za samim životom. A kad ljudi izgube ovo osećanje gladi za življenjem jedinstvenog svog života, za upuštanjem u avanturu života i borbu za nju (za tu avanturu), onda smrt čitavom društvu kuca na vrata. U Srbiji molsko kucanje te „simfonije sudbine“ poodavno već odjekuje.

Imati položaj, steći položaj, a ne više ime koje se uspinje uz vrliku vrline u borbi za vrednosti, to je u Srbiji postao bazični kulturalni model – bit nacionalne kulture duha iliti bit duha nacionalne kulture. Sa onima koji su ojađeni i osiromašeni, a ugasili su i osećanje gladi za životom samim, može se manipulisati i vladati do mile volje.

Zašto je u socijalizmu srpska i jugoslovenska kultura (a jugoslovenstvo je najviši domet i srpske i hrvatske kulture!) dostigla evropski svoj domet i značaj? Zato što ni u obrazovnom ni u političkom sistemu, u tada vladajućoj ideologiji i ponašanju većine funkcionera njenog sistema, nije bila ugašena ova volja za životom, ovo pravo na dostojanstvo koje nije zavisilo samo od zauzetog položaja. Najbolji naši tadašnji pisci sebe su smatrali antikomunistima – eto, Kiš, Kovač i Pekić – a slavu su postigli u sistemu koji je imao drukčije političke nazore, ali je poštovao vrednost u kulturi. Tada je i neka devojčica iz neke zabiti imala pravo i mogućnost da ostvari svoj san i da, recimo, postane istoričarka umetnosti. Danas, u dvadeset prvom našem veku, dva najveća muzeja u ovoj zemlji odavno su zatvorena, a fakultetske diplome imaju cenu mada nemaju nikakvu vrednost. Tada je bilo radnika koji su, posle osam časova rada, čitali filozofsku literaturu. Danas radnici, penzioneri i studenti čitaju Informer. Ako mene pitate, bolje bi bilo da sebi iskopaju oči!

Ugašena glad za životom gasi sve oko sebe, ispostavljajući račun za neplaćen dug. Ona ne gleda na uloženi i obescenjeni rad, jer ona svemu zna tržišnu cenu, ali ničemu ne zna vrednost. Održasmo tako i parastos Zelenom zvonu u Zrenjaninu!

Bilo je to Zeleno zvono jedno od poslednjih mesta u ovoj zemlji na kojem se mogla čuti živodajna reč i osetiti pomenuta glad života za samim životom. Dvadeset pet godina mukotrpnog i oduševljenog rada bačeno je u vodu. Posle svih onih upropašćenih fabrika nekad najprosperitetnijeg grada u socijalističkoj Jugoslaviji, a danas zadnje urbane rupe u Srbiji, građani i građanke Zrenjanina sahranili su i Zeleno zvono. Za njima više neće imati ko da zvoni.

Branislav Grubački Guta, osnivač i spiritus movens, sad umuklog, Zelenog zvona, kao poslednju, oproštajnu, organizovao je izložbu plakata grafičkog dizajnera Igora Nađalina „Retro futurizam – budućnost nije ono što je nekad bila“. Izložba je remek-delo, od ideje do ostvarenja: reklamni plakati za proizvode uništenih zrenjaninskih fabrika – ono što bi one danas mogle biti, a ne mogu biti, jer ih odavno nema. Nema samo plakata Zelenom zvonu, a tu mu je mesto – u budućnosti koja je ono što ne može biti.