Pravo na onesvešćivanje

U svemu tome najbitnije je da su klinci zdravo i dobro, koje i vama želim, ali delu ovdašnje javnosti, a bogme i delu roditelja, kao da je bilo pomalo krivo što deca nisu bila „izistinski“ otrovana. Roditelje još i razumem, nikome nije milo da mu dete bude oglašeno kao „masovno histerično“, ali cela ta stvar nije mogla proći bez poslovičnih neprejebivaca i teoretičara zavere – pojavili su se i u mojoj kafanici – koji su zauzeli decidirani stav da bez trovanja nekom podmuklom – naravno antisrpskom – materijom nema onesvešćivanja. I punktum! Samo, je li, naša je država nesposobna da ispita u čemu je stvar. Ili – što je još verovatnije – krije rezultate istrage da bi se izbegla masovna histerija.

Sve me je to bacilo u privremenu dubokomislenost. Palo mi je tokom te dubokomislenosti na pamet da onesvešćivanje nije ni tako redak, a ni tako zlokoban fenomen. Bar ne u velikoj većini slučajeva. Onda sam se opsetio da se i moja malenkost jednom prilikom imala čast onesvestiti. I to iz čista mira. Dobro, de, moje onesvešćivanje nije bilo masovno, ja sam bio jedini učesnik, ali vredi spomenuti da nisam bio ni bolestan, ni anemičan, a ni krhke građe. Kakav je, dakle, bio čisti mir iz kojeg sam se onesvestio. Bio je to, da kažemo, uobičajeni čisti mir. Bejah ležao i čitao neku knjigu, zazvonio telefon, ja ustao da se javim, nisam čak ni naglo đipio i – tras – padnem kao sveća. Padanja se, naravno, ne sećam, jer da se sećam, ne bih bio ni pao u nesvest.

I moja je blaženopočivša majka – čije sam zabrinuto lice prvo ugledao nakon povratku u svest – kao i sve srpske majke bila sklona paranoji, ali nije posumnjala na kemtrejlse nego na prozaičniji uzrok – alkohol. „Kad stiže da se napiješ, nesrećo?“ Tako je to prokomentarisala moja majka, dok se na osnovu uzorka daha nije uverila da uopšte nisam pio, a da sam ipak uspeo da se onesvestim. Da se mi vratimo u Šajkaš. Ima tu, da kažemo, elemenata masovne histerije, ali ne u glavama onesvešćenih učenika, nego u histeričnoj javnosti koja u svemu vidi podmuklost, zaveru, trovanje i apokalipsu. Možda je preterano očekivati da se naša javnost okane tabloida i da povremeno pročita neku knjigu Nilsa Bora, ali bi to za javnost bilo baš lekovito. Jer, pazite, šta je rekao Nils Bor: realnost zavisi od stava onog ko je posmatra. Naravoučenije izvucite sami.