Predator vs. predator

Pretpostavljam da ste iz uvoda dokonali da je tema naše današnje kolumne takozvane političke prirode. I red je vala bio. Već su me neki komentatori, na čelu sa Deli-Bajagi-Esadom, optužili za tendencioznu apolitičnost. Ko biva – Piše o Markovim konacima i time navraća vodu na Ocovu vodenicu. Oco rekao ovo, uradio ono, najavio izbore, a ja ni mukajet. I pročaja.

E sad, izbora što se tiče, mogu se održati sutra, mogu se održavati svakog dana, mogu se više nikad ne održati, meni, što kažu braća Rusi, vsjo ravno, ja na izbore nameru izlaziti nemam. Nema u tome nikakve principijelnosti, nikakve pobune „belih listića“, još manje razočaranosti; da mi je pokojna majka živa – a ona je baš volela da glasa – ne bih imao ništa protiv da umesto mene zaokruži koga god hoće, kao što je to činila za ex-Yu vakta, a sve zato „da mi neko u komitetu nešto ne zameri“. Ovako – neka izbori prođu bez mene. Pa neka mi „komitet“ (i komitenti) zameraju koliko hoće.

Što sam se toliko ispizmio na izbore? Eh, što! Načalno, ja protov ideje (i prakse) demokratskih izbora nemam ništa protiv, pod uslovom da na tim izborima ima izbora, ako razumete šta hoću da kažem. Kod nas toga nema, a sumnjam da je ikada i bilo. U stvari, siguran sam da nikada nije bilo, jer ovde države u pravom smislu – osnovnog, dakle, preduslova za održavanje izbora – takođe nikada nije bilo. Kao što smo ovde u više navrata apsolvirali, takozvana država Srbija je (manje-više) urbana zemljoradnička zadruga, marketinška agencija, zavod za zapošljavanje, azil za umobolnike, delfijsko proročište, da ne dužim – sve osim države.

Dobro, de, i zem. zadruge moraju imati nekakvo poslovodstvo, pa u tom smislu razmotrimo kakva je ponuda, ko su kandidati za „odgovorne funkcije“ i šta nam to – kako to novindžije vole da kažu – „nude“. Koliko vidim – a ne gledam mnogo – sve isto lice do istog lica, raznorazne labave koalicije rogova u vreću, u kojoj svaki rog radi o glavi drugog roga. To je tome odvajkada tako i to se, kako stvari stoje, skorih dana neće promeniti. Drugari mi stalno nabijaju na nos – jebo te, kažu, tvoj srpski devetnaesti vek, sad je dvadeset prvi, mora se živeti u sadašnjosti. Drugari bi bili u pravu pod uslovom da „sadašnjost“ nije direktna posledica prošlosti u kojoj je vazda bilo državne politike, dočim države nije bilo, a da stvar bude crnja i gora, ta država koje nije bilo beše naumila da obnovi Dušanovo carstvo. Prekardaših. Šta kažem? Kakve su mi izborne prognoze. Eh, kakve. Whoever wins we lose.