Preigravanje

 Srpske žutare su, predvidivo, pale u težak amok (televizije sam blagoizvoleo ne gledati), a dežurni analitičari, teoretičari i sveznadari su nas blagoizvoleli obavestiti da je „bauk Velike Albanije pred vratima“. Čekaj malo! „Velika Albanija“ je mnogo starija od Danasa, nemojte me držati za reč, ali mislim da je dobrano prevalila stotu godinu. Čemu buka? Šta je tu novo? Da li su gospoda analitičari i žutarske redakcije pomislili da su Albanci odustali od ideje Velike Albanije. Nisu, naravno, ali znamo da su politika i poetika ibrećenja ovde na velikoj ceni. Ko biva – eto, mi smo vam otvorili oči, a vi sad vidite šta vam je činiti.

 Pa, šta nam je činiti? Pojma nemam! Nisam stručan. Postoje u ovoj zemlji službe kojima je to u opisu posla i ne treba sumnjati da su za taj posao i osposobljene. U međuvremenu, Velika Albanija će sama sebi raditi o glavi. Imam, naime, snažan utisak da se Velika Albanija preigrala i da je – nakon što je trijumfovala na Kosovu – olako pomislila da bi mogla da trijumfuje i na drugim mestima. I to na isti način. Tihim, tvrdoglavim pritiscima, začinjenim povremenim „egzodusima“ i krvlju. Jedna je, međutim, stvar tako nastupiti protiv Srbije – a ni tu im verovatno ne bi prošlo da im Milošević nije zdušno pomogao – a sasvim je druga stvar pokušati da se tako nastupi prema EU, a pogotovo prema SAD.

 Ovdašnji politički emotivci su čvrsto uvereni da „zapad“ voli Albance, a da nas, Srbe, i ostale pravoslavne narode, mrzi iz dubine duše. Istina je, kao i obično, negde na sredini. Tamo, na „zapadu“, niti koga nešto naročito mrze, niti koga vole. Gledaju, što no se kaže, svoja posla, a sad – kakva su ta posla, to je već filozofsko pitanje. Sledstveno – uzimajući sve u obzir, a naročito noviju istoriju Balkanu – ne bih se začudio ukoliko umesto Velike Albanije skorih dana osvane jedna vrlo Mala Albanija i jedno Kosovo, fakat vrlo autonomno, ali sa srpskim barjakom na granicama.