Premijer Vučić i Raselovo prosuđivanje

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }Gledam i slušam, dakako na televiziji, premijera Srbije i koordinatora svih njenih službi bezbednosti kako počinioce nedela u Savamali naziva idiotima, ali ne zna ko su oni. Idiot, to u Srbiji danas gordo zvuči.

Premijer ne poziva ministra policije i gradonačelnika Beograda da polože ostavke na svoje dužnosti, jer oni su odgovorni pred građanima za vandalski čin udešen u noći 25. aprila. Logiku u političkom životu smenila je bez ostatka psihopatologija moći nezajažljivog vladanja.

U našim kafanama ne razleže se više smeh (uz kakav sam, po prirodi posla mog oca, odrastao). To je, evo, sve do sada, bilo nezamislivo još od oslobođenja od turske okupacije, a lako se može proveriti. Kad iz javnog života iščili racionalnost, vrag odnosi šalu, i nikom više nije do smeha. Cinizam je likvidirao ironiju.

Da egzaktnost i duhovitost, racionalnost i ironija idu ruku pod ruku, nema boljeg primera od britanskog filozofa Bertranda Rasela. Od njega sam se učio skepsi i ironiji u svom pristupu filozofiji levog radikalizma, koja mi je pri srcu.

Koliko je duhovit Rasel, nek posluže ove njegove reči o Hegelu – kojeg smatram najdarovitijim filozofom svih vremena i čije knjige čitam kao najbolje krimiće, u kojima je autor jedan neobičan detektiv koji istražuje otmicu i oslobođenje svetskog duha. Rasel veli da je Hegel iz greške u zaključivanju – držeći da se o svojstvima jedne stvari može zaključiti na osnovu njene razlike u odnosu na druge stvari – stvorio impozantnu građevinu svog filozofskog sistema. Hegelov primer za Rasela „ilustruje jednu važnu istinu, naime, to da što je vaša logika gora, to su interesantnije posledice koje iz nje proizlaze“.

Rasel je, verovatno, najstroži i najracionalniji mislilac dvadesetog veka, izuzmemo li Vitgenštajna, njegovog učenika, kojeg je smatrao genijem. Logika i duhovitost uporišne su tačke Raselove pronalazačke progresije u filozofiji.

Od drugih filozofa, i ne samo svojih savremenika, Rasel se razlikuje jednim osobenim filozofskim (znači i moralnim) ophođenjem. Izuzmemo li opet Ludviga Vitgenštajna, koji se tu ne da prevazići, niko drugi od filozofa u dvadesetom veku nije poput Rasela dovodio u sumnju postignuća sopstvenih filozofskih stavova, i niko ih nije, tako kao on, prevazilazio još preciznijim i prodornijim mišljenjem.

Raselov filozofski stil, takođe je specifičan: jasan i razgovetan, lišen profetskog tona, tako karakterističnog za filozofe, sa obaveznim izrazima koji odražavaju umereni relativizam u odnosu na sopstvene tvrdnje. Često, vrlo često, Rasel rečenicu počinje na sledeće načine: „Posumnjao sam da …“, „Ne mislim više da …“

Obiman i raznovrstan opus ovog filozofa, obimna i raznovrsna njegova društvena delatnost, od logičkih i matematičkih istraživanja do socijalnog angažmana i praktične primene prava, predstavlja svedočanstvo permanentnog napora i slobode mišljenja, dostojanstva i moći mišljenja.

Rasel nikada ne propušta da istakne one koji su uticali na (za)okrete u njegovom mišljenju – što je vrlina skromnosti, među filozofima, takođe retka. Rasel često pominje Mura, Peana, Vajtheda… a mladog Vitgenštajna, svog učenika, smatra najvažnijim savremenikom koji je na njega uticao. To je jedinstven slučaj u istoriji filozofije: da učitelj odaje priznanje učeniku kao sopstvenom učitelju.

O Raselovim erotsko-polnim zanosima i bujnim odnosima sa ženama, ovde ćemo samo naglasiti da su, kao i njegovo mišljenje i socijalno ponašanje, takođe jedinstveni i autentični. Svaki novi odnos u ovom smislu, takođe je bio smelo i produbljeno prevazilaženje starog.

Originalnog u matematici, revolucionarnog u logici, u politici liberalnog i socijalno saosećajnog i angažovanog, Rasela je u njegovom, sedam decenija dugom, razbuktalom filozofskom istraživanju, vodila, kako veli u svom testamentarnom delu „Moj filozofski razvoj“, jedna konstantna preokupacija: „Gorljiva želja da otkrijem u kojoj meri možemo reći da znamo, i da utvrdim stepen izvesnosti, odnosno neizvesnosti našeg znanja“.

Polazeći od stanovišta da je čovek, sa svom vrlinom svog razuma, samo neznatnost u vasionskoj razmeri, jedan incident koji nema nikakvog uticaja na stanje beskrajnog sveta, jedna zanemarljiva fusnota u nenapisanoj knjizi kosmosa – Rasel smatra da čovek svojim razumom, u nauci, ipak, može da odrazi zakonitosti sveta, doduše, neizbežno na nepotpun i deformisan način. „Pokazati put ka ovom cilju, najviši je zadatak filozofa“, smatra Rasel.

Čovek je neznatan u odnosu na kosmos, ali je tvorački subjekt politike, zato ga još od Aristotela, koji je glavni antički uzor Raselu, i nazivamo političkim stvorom, i zato taj politički stvor ne bi smeo da dopusti da bude objekt politike. Zašto? Zato što se na taj način odrađa od svog bića, zato što se izdvaja iz ljudskosti.