Prevariti smrt

I Fejsbuk stranice mojih prijatelja i „prijatelja“, i njihovih prijatelja, postale su (ne?)primereno krcate Bouvijevim pesmama, fotografijama i izrazima tuge, neverice, zaprepaštenosti i zahvalnosti za njegov neverovatni minuli rad. I da, mnogi od njih verovatno nisu bili naročiti posvećenici ili fanovi njegove muzike, već su zajahali na trend. Ili su malograđanski namerno delili Bouvijeve opskurn(ij)e songove, time reklamirajući baš svoju pravovernost i poznavalaštvo. Ili su pak celu tu stvar sa njegovim odlaskom promašeno umotali u nekakvu borbu sa navodno aktuelnim muzičkim neukusom i turbofolkom. Međutim, koga briga? Sve to znači da je, svakom na svoj način, Dejvid Bouvi nešto značio. On je naprosto bio takva figura da nam se neodoljivo činilo da ga sasvim lično poznajemo ceo život. Otud i snažno osećanje da je u ponedeljak preminuo jedan od nas, kao i jedan deo nas. I zato dok u limenoj kanti „pluta na sasvim neobičan način“ – „zvezde danas izgledaju sasvim drugačije“.

Dejvid Bouvi je bio muzički velikan, popkulturni majstor i umetnički genije iz mnogo razloga. Gotovo svako ko je bio kul 1970-ih postao je karikatura ili smešan već 1980-ih godina. Samo je Bouvi postao još kulji. Iznova izmišljajući samog sebe prvo je bio pronašao soul, fank i američke crnce. Zatim je pronašao Berlin, odnosno Krojcberg, Brajana Inoa i ekspresionizam. Ubrzo i novotalasni pop, izbacujući hitove kao poludeo, sve do novog otkrića elektronske muzike devedesetih. I svim tim flertovima je podario sopstveni uvid, misaonost, izraz i ton. Od misteriozne i neobične figure koja pravi bizarnu, eksperimentalnu muziku u Berlinu, on se svesno i namerno pretvorio u pop zvezdu koja puni stadione širom sveta. Bilo je to kao da su se Ramštajn transformisali u nekakvu Madonu ili Rijanu. Samo fantastično preuspešno. Sarađivao je sa najvećima – ili su se velikani utrkivali da sarađuju sa najvećim njim. Od alternativnog svetog trojstva, koje je (sa)činio sa Luom Ridom i Igijem Popom, do Džona Lenona („Fame“), Fredija Merkjurija („Under Pressure“) i Mika Džegera („Dancing in the Street“). Sa ovim poslednjim ga je tadašnja žena najverovatnije zatekla i u krevetu. Bogotac i „buntovnik, buntovnik“ Bouvi je bio idol svakog klinca ili klinke koji se baš i ne uklapaju u društvo. Dok bar jednu njegovu stvar znaju da odzvižde i oni koji žele samo to da se uklope. Ali je ostao trajna inspiracija za svaki neobični, iskrivljeni ili blesavi artistički impuls, folirantski ili stvarni svejedno, kao i nagovor da stalno izmišljamo, transformišemo i menjamo sami sebe.

Svojevremeno, Bouvi je odbio da postane vitez ili „Ser Dejvid“. Ljubazno se zahvalivši drugarici kraljici, poručio je „Nikada nisam imao nameru da prihvatim tako nešto. Zaista ne znam čemu to služi. To nije nešto za šta sam radio celog života“. Vanzemaljac među Zemljanima, i Zemljanin među vanzemaljcima, Bouvi je od samog početka pa ceo radni vek bio muzički astronaut koji nadilazi granice poznatog sveta. „Starman“, Zigi Stardast ili Major Tom – zvezdani čovek „svemirske osobenosti“. Otuda je posebno dirljiva bila stvarna počast ili omaž koji je Bouviju bio priredio kanadski astronaut Kris Hedfild, za akustičnom gitarom pevajući njegovu „Space Oddity“ u orbiti i bestežinskom stanju. Uz poruku, „Zbogom zvezdani čoveče“, kada smo svi saznali za nažalost poslednju Bouvijevu transformaciju. Oscilirajući između artističke, avangardne cerebralnosti i univerzalno pevljivih pop nota, od Zvezdane prašine do Crne zvezde, bio je to saundtrek neverovatnog života. Koji je zatim i naše živote trajno ispunio neobičnim i kreativnim melodijama, ubeđujući nas da i sami možemo da dotaknemo zvezde. Sve to doprinosi moćnoj spoznaji koliko smo samo povlašćeni i srećni jer smo živeli u dobu u kojem je živeo i stvarao Dejvid Bouvi.

I već nedelju dana se pišu ovakve i mnogo veštije retrospektive, elegije i nekrolozi, što je i pristojno i prikladno i sasvim okej. Ali posebnu pažnju zaslužuje način na koji je otišao, kao raspamećujuća inspiracija i za život i za smrt. Naime, prvi singl sa spomenutog poslednjeg albuma, „Crna zvezda“, objavljenog dok je Bouvi umirao, odnosno dva dana pre njegove smrti, bio je „Lazar“ („Lazarus“). Aluzija je, naravno, na biblijskog Lazara kojeg je Isus iz Nazareta digao iz mrtvih četiri dana nakon smrti. U muzičkom spotu za „Lazara“, Bouvi leži u bolničkom krevetu, u zavojima i sa lobanjama unaokolo, da bi na kraju spota otišao u mračni ormar, poput mrtvačkog sanduka. Prvi stihovi ove pesme glase: „Pogledaj ovamo gore, ja sam na nebu!“. Kvalitetniji i snažniji srednji prst smrti i umiranju svet dugo nije video.

Slično tome, naslovnu pesmu „Blackstar“ čine i stihovi „Nešto se dogodilo na dan kada je umro. Duh se digao metar i sklonio u stranu. Neko drugi je došao na njegovo mesto i hrabro zaplakao: ja sam crna zvezda, ja sam crna zvezda“. Dok je stvar „Lazarus“ nastavio sa rečima „Pogledajte ovamo gore, ja sam na nebu. Imam ožiljke koji se ne vide, nemam više šta da izgubim, pogledaj gore, čoveče, u opasnosti sam! Toliko sam drogiran da mi se mozak vrti. Živeo sam kao kralj, na ovaj ili onaj način, znaš da ću biti slobodan. Zar to ne liči na mene?“. Ostale pesme čine i stihovi o rendgenskim snimcima, o natpisima na nadgrobnim spomenicima, oproštajne poruke poput „Ne mogu sve da razdelim“ i tome slično. Međutim, nema tu ničeg posebno morbidnog i nekrofilnog, čak ni samosažaljivog. I njegove poslednje fotografije prepune su života, sreće i duha. Uostalom, mnogi od nas se toliko plaše gomile stvari koje se rade tokom života da nam je strah od smrti negde skroz u ćošku. To jest, razmišljanje o smrti neretko nam je manje strašno od razmišljanja o onom u šta se valja upustiti. Dok se Bouvi i te kako – upuštao. Eksperimentisao, menjao se, samoubijao („Rock n' Roll Suicide“, „Ashes to Ashes“), transformisao, i iznova počinjao i ustajao („Absolute Beginners“). I zbog toga se i toliko hrabro suočio sa sopstvenom smrću, na najbolji način koji je poznavao: rečima i muzikom.

Dakle, svojom umetnošću Dejvid Bouvi jeste učinio nemoguće: prevario je smrt. Postigao je to sasvim doslovno, na način koji bi i Vudija Alena učinio ponosnim („Ne želim da postanem besmrtan putem svog rada. Želim da postanem besmrtan tako što neću umreti.“). U savršeno tužnom i tužno savršenom tajmingu, Bouvi je uspeo u tome da nam zaista poruči nešto posle smrti. Bilo je to jedno raspamećujuće „Zbogom“, puno neobične ironije i, pre svega, života. Jer, u prekratkom vikendu između svog rođendana i smrti, objavio je „zagonetan“ i „kriptičan“ album koji su kritičari i fanovi-amateri nesvesno požurili da prikažu. Tekstovi njegovih pesama prvo su interpretirani kao da aludiraju na Islamsku državu, na Čarlsa Bukovskog, na kritiku statusa rokenrol zvezde i potrošačkog društva, i na svašta još. Onda su stigle vesti – Bouvi je mrtav. I postalo je jasnije šta je pesnik hteo da kaže. Nije baš sve metafora ili alegorija: otvoreno je pevao o sopstvenom slabom zdravlju i umiranju, nije metafizičario o smrtnosti. Iskoristio je svoj album da se oprosti sa svetom. Prvobitni šok i neverica zbog njegove smrti – ma, sigurno je u pitanju najnovija Bouvijeva konceptualna zajebancija – implicirali su naše verovanje da toliki muzički genije zasigurno ima i nadljudske moći prema kojima može da prevari smrt. Novim preslušavanjem njegovog novog albuma shvatamo da je uradio upravo to. „Sada sam crna zvezda“, reče čovek.

Zato je Bouvijeva poruka toliko inspirativna za sve nas smrtnike. I odzvanja u ušima svih onih koji su izgubili nekog, posebno ako je u pitanju bila ta spora, užasna, zastrašujuća i sasvim neherojska smrt od kancera. S jedne strane, nije u pitanju nikakva misterija i mistika ili srceparajuća tlapnja o zagrobnom životu u raju i paklu. Bouvi je svoju smrt prihvatio sa karakterističnim osmehom ili cerekom, u čeonom sudaru sa njom. Njegova masa vratila se u moćnu kreativnu energiju. Jer, zajedno sa Zigijem Stardastom, svi smo mi samo zvezdana prašina sa prvog albuma, na putu ka Blekstaru, ka toj crnoj zvezdi smrti, sa poslednjeg. S druge strane, iskoristio je sopstvenu kreativnost veću od života za svoj poslednji trik, pretvorivši svoju smrt u muzički projekat pun ljubavi i života. I obrnuto – praveći besmrtni umetnički performans od sopstvene smrti. Preispitao je svoj život i pripremio se za umiranje, ali ne u memoarima, intervjuima i dokumentarcima. Preminuo je glasno, na način koji je i živeo, dotaknuvši zvezde i prevarivši smrt. I zato, veli Zemaljska kontrola, samo još jedan – ne i poslednji – pozdrav, maj(st)ore Tom. Ovako umiru „Heroes“, odnosno heroji. S tim što Dejvid Bouvi nije bio heroj „samo taj jedan dan“, već je to bio i ostao kroz celu ludu i sumanutu avanturu koju zovemo život.