Prividni prividi

Bejah ovih dana na nekom putu po vukojebinastim krajevima bez interneta, dve kolumne sam napisao i poslao unapred, taman sam malo odmorio glavu i danas (ponedeljak), vrativši se u takozvanu civilizaciju, prelistah štampu, obiđoh glavne sajtove, kad tamo – na sajtu Peščanika – tekst Nadežde Milenković iz koga se obavestih da ćemo ga skorih dana popušiti s pušenjem i na takozvanom otvorenom prostoru. Nisam, pravo da vam kažem, mogao da verujem. Dobro, ja znam da se teške pizdarije, čim negde mrdnem, množe geometrijskom progresijom, ali ovo bi baš too much. Tako daleko, da zabranjuje pušenje na ulicama, nije ni Kanada otišla, a to je, čestnejši moji, država – avangarda antipušačkog totalitarizma. Šta je nagnalo naše hiperevropske vlasti da – po ko zna koji put u istoriji – isprednjače, pojma nemam, mada sumnjam da to ima neke veze sa činjenicom da je Overlord nepušač. A nepušači, znamo, ovako računaju – čim nema pušenja, sve ostalo dođe samo po sebi. Sve bude cakum- pakum. Ama, da li je baš tako? Kad god se povede razgovor na tu temu, ja potežem neoboriv argument: Hitler je bio zakleti nepušač, dočim su konstruktori pobede nad opakim nepušačem – Staljin i Čerčil – pušili ko Turci. Pa neka me opovrgne ko nađe bolji argument.

Nešto mi je drugo, isto tako u vezi sa Evropom, privuklo pažnju još dok sam guzeljao ka misterioznom odredištu. Vozeći se našim izlokanim putevima primetio sam jednu veoma interesantnu stvar – patrole saobraćajne milicije raspoređene na svakih – da kažemo – šezdesetak kilometara. Neke od njih u uobičajenim (brzinskim) zasedama, neke, pak, onako kako bi i trebale da budu raspoređene – vidljivo, uljudno, evropski, šta da vam pričam. Šta mi je tu zasmetalo? Ništa, brate, osim činjenice da su me patrole otvorenog srca krajnje zaustavile dva puta na ruti od sto osamdeset kilometara. A zašto? Onako! Čisto da se uvere da su mi dokumenti u redu. Dobro, de, imaju patrole pravo da to rade, ali šta će im – a tek šta će nama, putnicima namernicima – to pravo? Da li komandiri patrola – i komandanti koji ih šalju u patrole – misle da ima budala koje na put kreću bez dokumenata ili, možda, neko viši i od komandira i komandanta misli da ćemo mi, sirotinja raja, pasti u iskušenje da pomislimo kako naša država dobro funkcioniše, ako nas naše državne službe legitimišu na svakih pedeset kilometara. Državne prisile što se tiče, naša država – osim ako se ne naredi drugačije – odlično funkcioniše, ali država, čestnejši đuturumi, nije samo prisila. Prisila je, što Hrvati kažu, u pričuvi, pa se aktivira kada se naruši normalan poredak stvari, ali prisila nije u stanju da stvari dovede u red. Ali je u stanju da stvori – pomalo nasilnu – iluziju da su stvari u redu.

Naravno, malo zajebancije nikad nije naodmet. Sećate se onog vica o Muji-bicikisti koga je zaustavila saobraćajna patrola – a koji, veselnik, nije imao svetlo, ručnu, katadiopter i kontru – pa mu patrola odrapila žestoku kaznu, a Mujo prsnuo u smeh. Šta se smeješ, pitali ga policaji, a Mujo će ko iz topa – eve Hase, nema ni biciklu. E, vic je postao stvarnost. Drž te se dobro ako nemate biciklu.