Pročišćivači

Eto ti sad! Da sam neka rđa, mogao bih komentatoru otpisati da seronje smrde gore od najgorih pušača i – da vidiš – bio bih u pravu. Ako ćemo pravo, čestnejši publikume, upravo su seronje (među kojima je visok procenat nepušača) načisto usmrdele ovaj ionako smrdljivi svet, pa su onda, kao lek protiv smrada, ponudile raznorazne dezodoranse, toaletne vodice i parfeme. I to po skupe pare. Slično kao što države ovoga sveta po vrlo skupe pare prodaju tompuse i cigarete, pa ti posle ne daju da pušiš a – odvažiš li se da zapališ na javnom mestu – odrapljuju teške globe. Fakat, ja sam kao notorni pušač u sukobu interesa, ali pretpostavljam da razložniji deo cenjenog publikuma pretpostavlja da moja kuknjava protiv antipušačke histerije nema nikakve veze sa pušenjem kao takvim.

Daleko od toga. Naprotiv! Međutim! Samo ne verujem u zabrane „odozgo“. A pogotovo ne u one koje nisu na spisku koji je Gospod Bog dao Mojsiju na Gori sinajskoj. Kao što znamo iz veronauke, na tom spisku nema zapovesti – ne puši. Kao što ni pušenja ne bi bilo da smo se pridržavali datih zapovesti. Ali, takvi smo mi ljudi: Da bismo prestupali Božije zapovesti – date da nam životi protiču u zdravlju i veselju – mi izmišljamo naše, čisto ljudske, zabrane, ne bi li te živote dodatno zagorčali. I – cinik bi rekao – usmrdili.

Dosta teologije. Siđimo načas na zemlju. Dok se pušilo na svim dozvoljenim mestima – a nikada se nije pušilo baš svugde – bez zazora smo pili vodu iz česmi, udisali srazmerno čist vazduh i jeli relativno zdravu hranu. A danas? Kako je danas? Divno! Crvi u vodi! Otrov u kori limuna! Aflatoksin u mleku! Antibiotici u mesu! Pa, dobro bre, đuturumi, da li je sve to posledica emisije pušačkih gasova? Ne bih ja rekao. Štaviše, rekao bih da je to posledica psihologije „držte lopova“, kojoj – znamo to iz iskustva – najčešće pribegavaju upravo lopovi.

Znam ja da će cenjeni publikum sad graknuti: ko o čemu baba o pušenju, ama tvrd vam stojim da bi i notorni nepušači trebalo da se zabrinu nad antipušačkom histerijom. Jer, znate šta, zabranama nema kraja. Jedna zabrana drugu vuče. Kad jednoga dana – u ne tako dalekoj budućnosti – pušenje bude dibidus iskorenjeno, „čistunci“ se neće tu zaustaviti. Jok, more. Naći će već nešto da vam zabrane, ne bi li vas usrećili. Mogli bi vam, da kažemo, reći: dobro, prestali ste da pušite, ali vazduh je strašno zagađen, zašto biste uopšte disali. Preterujem? Nisam siguran. Jedan je nepušač, znate na koga mislim, vaktile zabranjivao i disanje. Onima koji po njegovom mišljenju nisu bili čiste krvi.