Psihoanaliza jednog intervjua

Da se neko „na vladi“, daleko bilo, nije strunio? Živnite malo, oglasite se, ministre Tasovac. Pomisliće neko – takođe daleko bilo – da su Braca Petković i Poslastičarević džaba smenjeni.

U očekivanju visočajšeg popečiteljskog odgovora pozabavimo se intervjuom koji je Jego ex Sijatelstvo, doktor Tadić, blagoizvoleo dati nedeljniku Nedeljnik. Šta nam, dakle, priča doktor Tadić! Stara priča, dame i gospodo, istina donekle relaksirana, što je razumljivo ako imamo u vidu da ga više ne opterećuje nikakva „zvaničnost“. Sve u svemu, vredi to pročitati, ali ne bi bilo vredno prepričavanja da nije jednog pitanja i jednog odgovora. Da li on, Tadić – pitao je novindžija vidi ikakve sličnosti između Đinđića i Vučića. Tadić je decidiran – nema tu nikakve sličnosti. Tu je, da kažemo, u pravu. Ni ja je ne vidim. Ama, Tadiću se odvezao jezik. Evo šta je još rekao: „Rekao bih da se ne radi o sleđenju Zoranove politike i realizaciji njegovih političkih ideja, već pre o veštačkom kalemljenju na njegovu popularnost koju je, nažalost, stekao tek – nota bene! – nakon života. „Hm, što reko Teofil. Nakon života – malo čudan izraz za čoveka koji bi, po prirodi profesije, morao biti upoznat sa učenjem onog čuvenog bečkog doktora. Uobičajeno je u Srba reći „posle smrti“, ali budući da prezirem psihologiziranja, idemo dalje. „Srbija je tokom svoje istorije“, nastavlja Tadić, „pokazala da je sklona podređivanju realnosti mitovima i iluzijama i zbog toga je često plaćala visoku cenu. Mi jednostavno nemamo više taj luksuz da gubimo vreme na kreiranje popularnosti određenog političara ili politike zloupotrebom emocionalnih aspekata kolektivne svesti.“

E tu sam ga, što no se kaže, godinama čekao! Zašto, sve se pitam, Zaratustra Tadić nije tako govorio (i radio) dok je bio na vlasti (umal ne rekoh „na vladi“), nego je postupao upravo suprotno onome što sada govori. Uzmimo, recimo, „kreiranje popularnosti“. Ako me pamćenje ne vara, Zaratustra i Zaratustrin think tank su značajan deo vremena i energije trošili upravo na kreiranje iste. Imala je ta briga i svoju komičnu dimenziju, kao ono kad se Jego ex Sijatelstvo brinuo o zdravlju kokošaka. Ali je imala i svoje mračne strane. Da bi se održao na vlasti, doktor Tadić nije prezao od ortakluka sa najnotornijim srpskim mitomanima, iluzionistima i psihopatama, a i sam je znao da trogatelno zbori od kolektivnom identitetu (jednom će morati da mi objasni taj pojam). I još kaže Tadić da mu je drago što Vesna Pešić danas ima loše mišljenje o njemu i njegovoj politici. Rekao bih da laže! I to masno.