Prosu se pre neki dan glas da je naš dojučerašnji brat Grk, Cipras, izjavio da Overlord Vučić vodi pubertetsku politiku i momentalno nastade svesrpsko ibretenije, a kad se tom glasu pridružio i crni (doduše neprovereni) glas da bi Cipras mogao prodati pravoslavnu veru za večeru i priznati lažnu državu Kosovo, srpsko razočarenje i posledično uninije dosegli su tačku belog usijanja.
Iako je i Cipars svoje premijerstvo započeo jednom vrlo pubertetskom politikom, ali se – za razliku od ovdašnjih pubertetlija – brzo otreznio i presaldumio, čovek je apsolutno u pravu: srpske politike su doista pubertetske, a srpski političari su listom omatorele pubertetlije. Da li to znači da su srpski narod i senat nedužne žrtve ambicioznih i vlastoljubivih pubertetlija? Ne, uopšte ne! A videćemo – nadam se – i zašto.
Kao dokazni materijal vadim iz naftalina onu, odavno zaboravljenu, komičarku-jebiludu iz neke američke televizijske pripizdine koja je u svojoj emisiji za komšiluk žestoko oplajpičila Srbe. Nije to ovde prošlo nezapaženo. Naprotiv! Tadašnji „državni vrh“ beše pao u težak amok i taj amok – preko ovdašnjih žutara i televizija – tendenciozno proširio po Srbiji i ostalim „srpskim zemljama“. Stvar je eskalirala do te mere da se najozbiljnije razmišljalo o slanju protestne note Stejt departmentu. Srećom, našao se u „državnom vrhu“ (ili u njegovoj blizini) neki dilber dovoljno trezven da spreči i taj teški blam.
Za pubertet je karakteristična prevaga sujete nad razmom, forme nad sadržinom i opsednutost „ostavljanjem utisaka“. Osipajući drvlje i kamenje na jebiludu sa američkog Srednjeg zapada, ondašnji „državni vrh“ – najiskrenije uvređen jebiludinim bulažnjenjima – hteo je (i uspeo) da ostavi utisak branitelja srpskih interesa i srpske časti. Srpski je narod i senat bio prezadovoljan „pravovremenom i oštrom reakcijom“.
A nije trebalo da bude! A zašto nije? Zato što posao „državnog vrha“ nije međunarodna polemika sa TV voditeljkama i verbalna „odbrana nacionalne časti“ nego je državnovrhovni posao konsolidacija ekonomije, izgradnja (auto)puteva, škola, bolnica – stvari, dakle, koje značajno (ako ne i presudno) doprinose nacionalnom dostojanstvu i časti. U tom smislu, zaludno je kritikovati pubertetstvo naših državnih vrhova, jer da srpski narod i senat nije većinski sastavljen od pubertetlija, pubertetske politike ne bi imale prođu, a „državni vrhovi“ bi – umesto što se grandiozno proseravaju – morali da zavrnu rukave.
Šta još ono beše odlika pubertetske psihologije? Kako šta? Manična želja da se pošto-poto uvek bude u pravu. A znate li šta dobija onaj ko je u pravu? Znate! Super! Nemojte se onda ibretiti što TO neprestano i dobijate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
