Tema večnog balkanskog puberteta nije iscrpljena u jučerašnjoj kolumni. Ima tu, da kažemo, još „stavki“ i psiholoških zavrzlama. Nismo, recimo, pomenuli pubertetsku težnju „da se bude prvi“. I to u svemu.
Samo se pubertetskom psihologijom može objasniti činjenica da se – iako pas nema za šta da nas ujede – onoliko ponosimo što smo „najveća sila na Zapadnom Balkanu“. A u toj sila-državi, i sve drugo je, razumljivo, „naj“. „Najtiražnije novine“, „najstariji dnevni list“, „najviše žrtava u balkanskim pokoljima“, „najlepše žene sveta“, „najgostoljubiviji narod“… I pročaja. Dopisujte! Vi bar ne kuburite sa karakterima.
Dvodimenzionalnom pubertetskom umu – za koga postoje samo dve boje: crno i belo – uočavanje suštinskih razlika između kvantiteta i kvaliteta nije jača strana – nije sve što je „naj“ dobro: ko bi se, da kažemo, podičio superlativom „najgluplji“ – a takođe mu ni razlikovanje stvarnog i apstraktnog ne ide baš od ruke. Uzmimo primer. U optici generacija i generacija naših političkih pubertetlija, snaga države se poistovećuje sa veličinom njene teritorije. Takvom gledanju na stvari na ruku je išla ogromnost i moć našeg uzora, naše slovenske sestre, Rusije. Naše polit-pubertetlije su, međutim, propustile da primete da snaga Rusije ne leži u veličini teritorije nego u brojnosti Rusa i – što je mnogo važnije – solidnoj obrazovanosti Rusa i ruskoj spremnosti, koju im je Petar Veliki pomalo na silu usadio, da neprestano uče i koriste iskustva naprednijih zemalja.
Naše polit-pubertetlije nisu tako postupale! Teritorije, pa teritorije, jebeš ti ljude, naročito jebeš obrazovanje. Ono, fakat, nije da im ta rabota u početku nije išla od ruke; postigli su solidne rezultate, basnoslovno su proširili teritoriju Srbije, ali na poslu proširivanja teritorije, u rasponu od šest godina, život je izgubilo 58 procenata muške populacije, a Srbija je, nakon proširenja, nestala sa političke mape sveta.
Šta je još odlika pubertetske svesti? Eh, šta Propustio sam glavni stvar – želju da se okolina pošto-poto preuredi i prilagodi potrebama, željama i zamislima večitih pubertetlija. E sad, pubertetlije koje nemaju političku moć, tu želju ograničavaju na preuređenje najbliže okoline, za razliku od naših politički opunomoćenih pubertetlija koji bi da svetskoistorijske tokove – tu stihiju koja briše sve pred sobom – navrate na našu vodenicu – potočaru. I to im s vremena na vreme pođe za rukom. Ali kad svetska istorija nahrupi u naše pasivne krajeve, pa napravi lom, to pubertetlijama ne posluži kao motiv da odrastu – daleko od toga – nego im dođe kao kec na deset da – sasvim u pubertetskom duhu – počnu da leleču i nariču nad nepravdom ovoga sveta. Kakofonija kojom smo okruženi, direktna je posledica tog leleka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
