Quod licet Olji non licet Golji

Kakav je tek rad, red i mir vladao u zgradama sovjetske Rusije, u kojima su „kućepazitelji“ imali čin i bili na platnom spisku Gasudartsvenaje bezopasnosti, o tome ne treba ni pričati. E, u tom grmu leži zec današnje kolumne. Javlja mi se da su majke narodnjačke invencije smislile kako da jednim udarcem ubiju čak tri muve – da na rukovodeća mesta, makar ona bila stambena, dovedu nezadovoljne kadrove koji ne rešavaju ništa; da ih potom, umesto na platni spisak BIA, ture na platni spisak stanara, a da upravnici nastave da rade tamo gde su sovjetski kućepazitelji stali, to jest da uočavaju nepravilnosti i da te nepravilnosti dostavljaju „tamo gde treba“.

Videćemo da li će stambeni upravnici „zaživeti“ i – ako zažive – šta će raditi, a mi idemo dalje, ima u štampi još koječega interesantnog. Olivera Bećković, na primer, potegla pa nakon prošlonedeljnog intervjua sa Fomom Nikolajevičem uradila za NIN intervju sa Jexsom Tadićem. Izgleda da je to početak serijala tako da će Famozno – umesto komentara na Utisak nedelje – ubuduće donositi komentare na Utisak četvrtka.

Pre nego što zađemo u sitna Jexsova crevca, moram ponovo primetiti da se beogradska čaršija nimalo nije uzibretila nad Oliverinim intervjuom sa Fomom, kao što se neće uzibretiti ni nad ovim, a kao što se vaktile zdravo uzibretila kad je moja malenkost intervjuisala Jego Veličestvo Jexsa i Oca. Ali tako je to u Beogradu, Četvrtom Rimu, u kome je na snazi četvrtasto-rimska poslovica – Quod licet Olji, non licet Golji.

No, dobro! Kakvi su mu utisci? Šta kaže Jexs Boris? Ništa naročito! Predizbornost do predizbornosti. Izuzimajući jednu stvar, nije rekao – a ni Olivera ga nije pitala – ništa što već nismo čuli. Evo šta je privukao moju, a što bi, bogme, trebalo da privuče i Ocovu pažnju. Ja sam – tako otprilike kaže Jexs – bio „siguran pobednik“, pa sam tresnuo Crvenim Banom o ledinu, a isto to se – insinuira Jexs – može dogoditi i Vučiću. Jexs je u toj stvari dibidus u pravu. Novija istorija nas poučava da se srpski vladari strmopižđuju sa vlasti upravo u trenutku kada su – kako misle i kako ih okolina loži – na vrhuncu popularnosti i moći. Zašto je to tako, pojasniće nam citat kralja Milana, koji je možda bio loš ratnik, ali je bio odličan psiholog. Možda čak i bolji od Jexsa. „Karakter srpskog naroda je takav“, rekao je kralj, „da ne trpi da se niko uzvisi iznad njega.“ I zato – kažem ja – dobija upravo onakve vladare kakve zaslužuje.