Rat i mir

Posle terorističkog bombaškog napada u Madridu, Londonu, Parizu, Briselu, jasno je da sledeći može da bukne bilo kog narednog dana u bilo kom gradu u Evropskoj uniji. Putnik namernik više ni na jednom evropskom aerodromu nije bezbedan, kao što nije bezbedan nijedan kupac u nekom šoping molu etc. Ta i takva nesigurnost pojedinačnog postojanja, koja se svakog evropskog minuta i na svakom evropskom kvadratnom metru za tili čas, eksplozivno, može pretvoriti u prah i pepeo, postaje jedna od glavnih odlika egzistencije Evropljanina danas. Elementarna nesigurnost i strah od mučke smrti u terorističkom napadu počinju da modeluju evropski karakter, baš kao što je on svojom nadmenošću modelovao njih.

Evropa je danas u ratu. Kao u svakom ratu, i u ovom postoje dve suprotstavljene strane. Naspram Evropske unije nalazi se Islamska država. Evropska unija teritorijalno raste i mogla bi se, iako je to danas neverovatno, proširiti na Tursku. Islamska država teritorijalno kontrahuje. Ona i raste i smanjuje se. Kad je proglašena, zauzimala je teritoriju veličine Velike Britanije.Trenutno je upola manja. Uprkos tom smanjenju, umnožila je svoje terorističke ambasade u glavnim centrima Evropske unije. Ove nedelje našla se i u samom njenom središtu, u Briselu. U istom onom gradu za koji je Erazmo Roterdamski 1521. godine pisao da je „slobodan evropski grad, čuvar evropskog humanizma“.

Po ovoj geopoetičkoj logici terorističkih napada, možemo postaviti pitanje da li će sledeći napad biti u Strazburu, ili, možda, u Hagu, ili u Beču. Ili će pak biti negde sasvim neočekivano, jer logika novog terorizma jeste logika diskontinuiteta. Na nju bi se mogla primeniti kvantna teorija. Takav je i današnji rat.

Informativne emisije svetskih televizijskih agencija, čak i ukoliko im se izuzme ton a sagledava samo slika, jasno ukazuju da se nalazimo u ratu, a da je on krajnje neobičan. Tenkovi na ulicama; mrtva, bombama razneta tela u metroima i na aerodromima; mrtva tela razneta u navođenim, pametnim raketama na Bliskom istoku i na severu Afrike; a zatim, časovi za kulturu i razbibrigu, sport i predstavljanje novih tehnologija, etc.

Iako su poznate strane u njemu, ovaj rat u kojem se Evropa obrela, koji se, dakle, vodi u njoj i protiv nje, i koji, osim toga, i ona sama vodi, koji je, štaviše, i započela izvan svojih granica, nejasan je rat. On stupa po sasvim novim pravilima ratovanja, koja nisu zadata, nego su i sama u izgradnji.

To je rat u kojem se front sa periferije izmešta u samo središte, ali ne u liniji, nego u tačkama – ne sukcesivno, nego sinhrono. Trajanje tog rata takođe je drukčije od trajanja svih dosadašnjih ratova. Ako bi se i moglo reći kad i gde počinje, mada je i to diskutabilno, teško da se može predvideti njegovo okončanje. On može da se primiri, da nestane sa površine, kao ponornica, ali i da iznebuha izbije na neočekivanom mestu kao vulkan. Specifičnost novog rata, u kojem se Evropa nalazi, jeste u tome da se ne može pouzdano tvrditi da to i jeste rat, kao što se ne bi moglo jasno reći da li se u njemu Evropa brani ili napada. Suština ovog rata, u tome je da se on ne da razdeliti od mira.

Rat i mir nisu više jasno razdeljeni. To je svojstvo našeg doba. Rat i mir nisu jasno razdeljeni kao što više nisu jasno razdeljeni privid i stvarnost, prisila i slobodna volja, želja i naredba, informacija i reklama, informacija i sugestija, realno i virtuelno stanje, doživljaj i događaj, uživanje i pomodni običaj. Ovaj je rat strukturisan po svim pravilima vrhunskih kompjuterskih igrica. Njegov novi oblik začet je u novom obliku mira.

Kad se setimo kako je Barak Obama iz Bele kuće posmatrao direktan prenos ubistva Osame bin Ladena, kao rukovodilac te operacije, u kojoj je, dakle, stvar mogao da sagledava iz različitih rakursa, sa kamerica koje su bile prikačene na članove antiterorističke ekipe za likvidaciju, koja se pak ponašala po regulama terorističke akcije, onda postaje jasnije zašto i ovi teroristički napadi po Evropi izgledaju kao kompjuterska igrica koju igra glavnokomandujući Islamske države.

Zastrašujuće je to da znamo da će biti još terorističkih napada u Evropi. To znanje, koje je ne samo očekivanje nego i predviđanje najavljenog zla, duboko unesrećuje i oštećuje subjekt koji ga predviđa. Jer to je svojevrsna nada u zlo. Kakva sudbinska perverzija!