Razum i osećajnost

Zorana sedne na kanabe preko puta, Vučić srknu gutljaj kafe, odgurnu poslužavnik i obrati se Zorani, koja ga je netremice posmatrala:

„Zorana“, počeo je Vučić. „Meko srce?“, pokušala je da se našali Zorana. Tog trena Meko Srce je zaplakalo. Zorana je skočila, dodala maramice, i sela da čuje najgori scenario, ili, nešto slično. Alek, sabravši se za minut, nastavlja: „Nemoj nikada više tako da se šališ, svako sećanje na Lazinu dobrotu lišenu inteligencije u ovoj spin-igri, rasplače me do bola. Ali nije reč o unutrašnjoj politici, već spoljnjoj. Ivica radi po svome, Toma se u Dubrovniku sastaje s Angelom, i usuđuje se da priča hvalospeve o Putinu, koji meni nisu dopušteni. To je prevršilo meru, moja stabilnost je poljuljana. Cele noći pokušavam da shvatim gde sam pogrešio i onda shvatim – gde god sam nogom kročio izvan Srbije. Napravio sam beleške. Slušaj me pažljivo.“

„Rusima sam izgleda rekao: Sa Amerikancima treba govoriti samo sa pozicija sile. Treba da razmotrimo START-3, uslove avganistanskog tranzita i obustavimo ih. Treba sagledati različite varijante, podvrgnuti reviziji pitanja u našim bilateralnim odnosima osetljiva za SAD.“ Zorana, ja ludim, šta ako se pročuje, kako sam se usudio to da kažem?“

„Šefe, opustite se, sanjali ste, to..“ „Nisam sanjao, jer nisam spavao“. „Šta god, ali to niste rekli vi“. „Kako, nego ko, nije valjda Toma, Dačić?“ „Ne šefe, to je rekao prvi zamenik Spoljnopolitičkog odbora ruske Dume Leonid Kalašnjikov“. „Ma, nemoj, kakva sreća!“, rekao je Vučić sav u znoju i nastavio:

„Ko je onda ovo rekao i kome: „Sa Rusima treba govoriti samo s pozicije sile, kao kauboji s Indijancima, kao što Amerikanci znaju oduvek da se sa nerazumnim, zadrtim svetom kome zakon leži u topuzu, jer drugog oružja ne poznaje, može pregovarati samo intelektualno nuklearnim razmenjivanjem nanočestica“. Zorana: „E, to već liči na vas“. „Kuku meni, kuku, pa kome sam to rekao, je li objavljeno?“ „Šefe, nismo bili u istoj stranci kada ste to rekli, davno beše“. „Kako sad to, zar sam na odboru Centralne otadžbinske uprave govorio protiv Rusije?“ „Ne znam i ne verujem, po mojim informacijama to ste govorili negde u inostranstvu, raspitajte se kod Ljilje Smajlović, srpskog Snoudena“. „Pa jel to saznao Voja?“ „Ne znam, šefe, ali davno je to bilo, niko vam ništa neće zameriti. Čitajte dalje“.

„Evo, na kraju sam valjda rekao Viktoru…“ „Troickom?“, upada šefu u reč zaprepašćena Zorana“. „Ma Viktoru P. rumunskom premijeru: „Viki, sa Nemcima čovek nije pametan kako da razgovara, prejaki su, ili sam ja slab na gospođu Merkelovu, ne znam šta mi je, Tomi bolje ide, ali nisam ljubomoran, Toma joj ne znači baš ništa. A ja se kotiram negde u rangu prvaka sveta u fudbalu nakon završenog Mundijala. O kako je moje srce kucalo dok je Angela ljubila jednog po jednog fudbalera. Ponekad je zaista predivno biti premijerka Nemačke u Brazilu“.

„Pa, šta, verovatno ste to rekli, šefe, dopao vam se Viktor, to se vidi na Tanjugovoj prelepoj fotografiji, odavno niste bili tako neusiljeno srećni.“ „Ali, Zorana, to je skroz nediplomatska izjava. Toliko me sramota, da ni rođendan Angeli nisam smeo da čestitam, kladim se da Dačić jeste.“ Zorana: „Šefe, gospođa Merkel je žena obrazovana, širokih svetonazora, razumeće, i veoma vam je sklona, sad moram da vas napustim, posao me čeka.“ „Zorana, stani, misliš, između svih tih snohvatica i stvarnosti da sam bezbedan na svom tronu.“ „Da, ako se ne naredi drugačije, prijatan dan, šefe“, reče vladina službenica i napusti kabinet.

Vučić obrisa kapljice znoja sa čela, odahnu s olakšanjem, popi ostatak kafe. Kiflu nije ni pogledao. I baci se na rešavanje gorućih svetskih pitanja.