Riba zvana Sanda

 Taj izbor je, da kažemo, u najmanju ruku ibretli za stranku koja se tokom godina u ideološkom smislu dibidus približila Jehovinim svedocima. Ne znam kako je Jehova iz Belanovice primio vest da je na njegov mistični oblak zasela Sanda Rašković Ivić, ali Đorđe Vukadinović je zdravo oduševljen. Dobro, de, Đorđe je (pretpostavljam) ateista, pa mu se može progledati kroz prste što ne zna da žene nemaju dušu, ali šta bi pravovernim DSS-ovcima, to mi nikada neće biti jasno. Možda vam se učini neobičnim, ali i moja malenkost se pridružuje Đorđu u željama za brzi oporavak DSS-a i posledični povratak u Dom narodne skupštine. Prazna mi nekako skupština bez tih divnih stvorenja. Valjda sam se s vremenom navukao na njih. Ko bi ga znao?

Za mene je, čestnejši publikume, vanparlamentarnost DSS-a jedna od najvećih misterija srpske političke scene. Srbija je vaistinu velika tajna, u pravu je Desanka Maksimović. Uzimajući u obzir opštenarodno raspoloženje – ksenofobiju, homofobiju, rusofiliju, antievrounijatstvo i proče parametre – DSS bi trebalo da ima najmanje 50 procenata podrške biračkog tela, a nije uspela da namakne ni 5. Pa gde su pogrešili DSS-ovci? Tja – i svugde i nigde. Jednostavno, istekao im rok trajanja. Kao i mnogima pre njih. Kao što će isteći i mnogima posle njih. Šta drugo očekivati od jednog naroda u kome nazivi gradskih ulica ne mogu da sastave ni trideset godina, a koji je u toku manje od dvesta godina promenio sva postojeća društvena uređenja. Ima rodoljubivih teoretičara koji narodnu nestalnost tumače „slobodarskim težnjama“, ama ja smatram da je to luk i voda. „Naš narod“ je hronično nezadovoljan svim režimima zato što tvrdoglavo očekuje dolazak takvog jednog koji će mu omogućiti lagodan život bez prevelikih napora.

I u tome je „naš narod“ polovično i uspeo. Napora, fakat, nema, ali nema ni blagostanja, što je već stvar koja „naš narod“, a naročito njegovu bajagi elitu, dovodi u stanje amoka. I tu se vraćamo na DSS i na važnost njegovog povratka u parlament. DSS je, da kažemo, stranka koja najbolje politički artikuliše amok, koja mu, takođe da kažemo, daje izvesnu težinu i dostojanstvo i koja – što je najvažnije – sprečava da u nacionalni (i svaki drugi) amok upadaju u „proevropske“ stranke i ličnosti. Napred, Sanda!