Samoodricanje

Rekao bih da većina politikanata potajno računa sa perpetuacijom takvog stanja stvari. Bitke na barikadama stvaraju utisak „borbe za teritorijalni integritet“, istovremeno, sve je to daleko, pa se na miru mogu pozabaviti predizbornim radnjama i kombinacijama. I to je neka računica. Ali ćiftinska. Događaji, naime, koji nisu pod kontrolom imaju tendenciju da se šire. Slično je to kao sa požarima. U početku bude bačeni opušak, na kraju opustošena zemlja.

Ali ovde je bitno samo da se mi „ne odričemo Kosova“. Ne znam kada se tačno ova zakletva uvukla u političku terminologiju i pridružila se velikom broju reči koje moćno zvuče, ali ne znače ništa ili znače suprotno od onoga što bajagi govore. Ja sam po prirodi stvari osetljiv kada su reči u pitanju i – štaviše – držim da većina problema nastaje iz pogrešne upotrebe reči. A „odricanje“ je baš pogrešno upotrebljeno.

Kosovo nije ničiji razmetni sin da bi ga se bilo ko mogao odreći. Niti je bilo čija očevina da bi ga se moglo odreći u korist siromašne sestre. Ovako kako stvari stoje, saglasno važećem ustavu, Kosovo je teritorija države Srbije i dok se ustav ne promeni, nema tog majčinog sina koji može da prizna Kosovo ili da ga se „odrekne“. Nema tu oću-neću, bato.

Pa kad već nema, čemu onda danonoćna zaklinjanja da se Kosovo neće priznati i da ga se nećemo odreći? Nije to stvar dobre patriotske volje ovog ili onog politikanta, to je sila zakona, bato. Šta nam to govori, cenjeni publikume? To nam govori da se ovde država još uvek shvata kao privatno dobro, a ustav i zakoni kao stvar nečije dobre volje. Zato nam i jeste ovako kako nam je.