Seljački konceptualizam

Dakle ovako: kad neki ambiciozni svat namerači da se bavi politikom, a nema nikakvu politiku – ili, što je još gore – nema predstavu šta je to politika i šta je njen smisao, taj svat onda okupi grupicu suklata i svoju smušenu delatnost nazove – „nacionalno odgovorna politika“. Glavne odlike te politike su teška zabrinutost i otkrivanje rupa na saksiji. Ono fakat, nema nacije na ovom guravom svetu koja nema razloga za zabrinutost, ali na svetu još uvek ima podosta politika koje su usredsređene na uklanjanju razloga za zabrinutost. Za razliku od srpskih „nacionalnih politika“ (i poetika) kojima je zabrinutost smisao postojanja. A zašto – možda ćete se zapitati – srpske nacionalne politike ne porade na prevazilaženju razloga za zabrinutost? Eh, zašto? Neće vam „nacionalne“ politike reći da je to zato što su lenje i nesposobne, nego će vam sasuti u lice da je tome tako zato što na ovom svetu – evo otkrića jedne velike rupe na saksiji – ima mnogo nepravde.

   Pa neće biti da „nacionalne politike“ (i stranke) baš ništa ne rade! Ne treba grešiti dušu, rade ponešto. Omiljena, recimo, aktivnost im je – izdavanje saopštenja. Dogodi se tako nešto kod kuće ili u svetu, dogođeno se, da kažemo, ne dopadne voždu i članstvu i – šta. Momentalno se izdaje saopštenje u kome nacionalna stranka izražava svoje „neslaganje“ ili „protest“. Ili već nešto.

   Antologijski primer takve jalove politike – koja se može nazvati i seljački konceptualizam – dogodio se nakon što je Priština zvanično proglasila nezavisnost Kosova. Tadašnja nerascepljena DSS momentalno je – iako je Kosovo de fakto već godinama bilo otcepljeno – upala u stravičan amok ne propuštajući, naravno, da u tom činu vidi strašnu nepravdu? Bila je to kap koja je prelila čašu poslovičnog dss-ovskog strpljenja. Moralo se delovati. I to hitno.

   I delovalo se! A kako se delovalo! Tako što je naštancovano nekoliko hiljada bedževa na kojima je pisalo KOSOVO JE SRBIJA, a koje su DSS aktivisti delili prolaznicima u Knez Mihajlovoj. I ja sam uzeo jedan. Još uvek ga čuvam negde u arhivi, kao eksponat za neki budući (preko potreban) Muzej srpske gluposti.

   Nije to bio kraj nacionalnim aktivnostima. Militantno krilo DSS-a se posle izvesnog vremena upustilo u otmicu nekog kosovskog voza, što je – osim podsmeha javnosti – imalo za rezultat sprečavanje kosovskih Srba da stignu kuću ili na posao. Za kraj! Ko god da je pisao redakcijski komentar, treba da zna da je raspadanje DSS-a dobra stvar.