Simulakrum i stimulacija

U sredini koja koliko-toliko ozbiljno uzima jedino „doktore“, to jest – lekare – i to samo kada zatrebaju – i koja se zdravo uzibreti kad čuje da se može biti i doktor književnosti, recimo, titula „dr“ ne donosi ni ugled ni privilegije koji bi bar približno odgovarale naporima uloženim u pisanje (ili sve češće – prepisivanje) disertacije. Možda se odgovor na ovo pitanje krije u Propovednikovom lamentu – taština, sve je taština – bilo, međutim, kako bilo, jedna grupa pravih doktora je nedavno rešila da smrsi konce lažnim doktorima, pa su u toj akciji kao prve žrtve pali Mićo Megatrend i popečitelj Stefanović. I taman kad je rečena afera počela da pada u zaborav, eto ti opet škandala. Ispostavilo se da je i visoki dužnosnik Demokratske stranke, Aleksandar Šapić, takođe – kako bi to rekle žutare – „lažirao“ doktorsku disertaciju.

Kad smo već kod „lažiranja“, reči meni nepoznate etimologije, koja se nekada koristila isključivo za fudbalske muljavine, poslednjih meseci je u žutarama doživela pravi bum i upotrebljava se za sve što ima veze sa laganjem, krađom, i nameštaljkama. Odavši se momentalno istraživačkom novinarstvu, saznao sam da se Šapićeva pseudodisertacija zove, ni manje ni više nego – „Karakteristične aktivnosti marketing odnosa u funkciji interesa individualnih potrošača“. Neupoznat sa sadržajem misterioznih „marketing odnosa“ za početak sam zaključio da naslov zaslužuje čistu jedinici iz srpskog jezika. A onda sam se pozabavio dokaznim materijalom koji su pravi doktori podsatrli cenjenom akademskom publikumu.

Ispostavilo se da je Šapić doslovno preveo i doslovno prepisao povelike kobasice iz knjige Jobber i Lancaster (?). Pažljivo sam uporedio original i prepis i zapao u stanje blagog šoka. Ali ne zato što je Šapić prepisivao, nego zato što je i original nepojamno tupouman, praznoslovan i besmislen. I Jobber i Lancaster – svejedno da li su naslov ili autori – ispisuju gomile visokoparnog, a nesuvislog smeća o stvarima koje svaki trgovački kalfa ima u malom prstu. Predvidivo, odmah sam se setio blaženopočivšeg Bodrijara – koji nedovoljno dobro pročitan i sasvim nezasluženo – polako izlazi iz intelektualne mode. Metr Žan je vaktile napisao mnoge sjajne stranice o simulakrumima i simulacijama i njihovom pogubnom uticaju na realnost. Problem sa simulakrumima, tako je govorio Bodrijar, nije u njihovoj „lažnosti“, nego u tome što ih je nemoguće razlikovati od istine ili originala. U tom smislu, i Šapićev i svi ostali lažni doktorati uopšte nisu simulakrumi, nego su originalni proizvodi simuliranih univerziteta na kojima su „odbranjeni“. Pa stoga, ako nam je namera da se kurtališemo lažnih doktora, trebalo bi da pozatvaramo lažne univerzitete, pa će i lažni doktori nestati ko jaje s groba.