Tokom sinoćnjeg redovnog potucanja po skomračnim sajtovima novinčina serbskih, pažnju mi privuče jedan naslov, učinilo mi se sročen tako da podigne ugled vlade i da unese nešto optimizma u sveopšti finansijski čemer. „Počinje isplata penzija većih za 1,25 odsto“ – tako je glasio naslov i taj me je naslov nagnao da se odam sitnom računanju, radnji koju iz dubine duše mrzim. Nemerno nisam hteo da posegnem za onim telefonskim računalom. Bejah odlučio da se malo pomučim.
Ovako je to otprilike išlo, zamalo pa ko „na prste“. Jedan dinar koma dvadeset pet para na sto dinara, računao sam, to mu dođe jedan dinar zapeta dvadeset pet para. Na hiljadu dinara – nastavio sam da kontam – to izađe na čitavih dvanaest i po kinti. A na deset hiljada povećanje već ispada lepa suma od sto dvadeset pet dinara, dočim na sto hiljada – kolika je otprilike (doduše samo u šali komici) prosečna srpska penzija – iznos skače na neverovatnih hiljadu i dvesta pedeset dinara. Srećnici koji imaju penziju od milion dinara (jeste zajebancija, ali ima takvih, samo nisu penzioneri) mogu se obradovati profitu od celih dvanaest i po hiljada dinara RSD. Iliti muda sterlinga u drahamama.
Onaj ko već bude lektorisao – molim proverite moju vazda nepouzdanu računici, a ja da pređem na stvar. Eto, đuturumi dragi, to vam je Srbija koja iz čistog prkosa gradi škole po Bosni i ponosno ih naziva „Srbija“ i koja se, što vaktile reče Milošević, nikada saginjati neće. Nemoj tako – sad će dramoseri da graknu – nekome dvesta pedeset dinara – toliko je, nagađam, povećanje stvarne prosečne penzije – mnogo znači, a ja ću dramoserima da skrešem u brk da nikome, ali nikome, ma koliko bio skroman, iskrpljen, ali čist, dvesta pedeset dinara ne može značiti ama baš ništa. Bar ništa iole bitno. To su dva evra. To je jedna kafa i (možda) kisela u nekom malo boljem beogradskom kafiću.
Ali to – ma koliko bilo i smešno i tužno – uopšte nije tema naše današnje kolumne. Naša tema je beznadežni raspad svih kriterijuma – započet davno, krajem osamdesetih godina prošlog veka – potom gubitak elementarne orijentacije i terminalna faza delirijuma sirotinjskog političkog marketinga, u kojoj se ništa – „ni kanapče“ – ne baca i u kojoj se sve, ma koliko beznačajno bilo, ugrađuje u imaginarnu kulu od televizjsko-novindžijske slonovače. Rečeno ne znači da u povećanje penzija ne treba krenuti sa jedan koma dvadeset pet odsto – kriza je velika – ali svakako znači da to ne treba telaliti (i time se još i hvaliti) dok penziona povišica ne skoči na, da kažemo, bar dvaneset i po posto. A zašto, moliću, opet će neki dramoser graknuti. A ja ću tome dramoseru ovako odgovoriti: Zato što tamo gde je beznačajna povišica povod za vrlo značajnu vest, značajnih povišica nikada ne može biti. A vi produmajte zašto je to tako.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
